Telo je naginjalo napred, noge su kočile. Zamalo da uletim u automobilski red koji je već krenuo svojim odobrenim saobraćajnim zakonima, kad mi je jedan postariji čovek doviknuo – Pazite, crveno! Zaustavio sam se milimetar ispred automobila. A starac mi je rekao: Mladiću, nemojte da žurite, možete preskočiti sreću. Ta rečenica me je uzdrmala. Nisam siguran da ću uspeti da usporim, ali učiniću makar jedan posto da smirenije doživljavam stvarnost.

U Parizu, dok sam igrao pozorišne predstave sa trupom „Kumulusi“, primetio sam da svi trče na metro. Mada on ide svaka tri minuta, čovek oseća da u svemu kasni. Brzina je viša sila od čoveka. Ili, jednostavno, čovek oseća da mu život negde izmiče i da bi morao da potrči…

Obuzet napretkom tehnologije i verom u prosperitet, kaže Breht, svet ne vidi da su osnove ljudske vrednosti dovedene u pitanje. Čemu žurba kad smo ionako u svemu poraženi. Okolnosti su objektivne, ali u čoveku još postoji subjektivna dubina koju ne bi trebalo da zanemari.

Više puta sam ponavljao, ali ponavljanje večnog ima isti značaj kao i izvornost „prvi put“, tako da ću i ovoga puta to učiniti: Ja sam za brzo govno i sporu tehnologiju! Čovek treba da je dinamičan, pokretan, pun strasti, ali bi mašine mogao malo da zauzda. One su te koje su se otele i, sada dovele čovečanstvo do obesmišljenog postojanja koje je uvek i bilo takvo, ali se sad još intenziviralo. Žurba postaje prepreka za doživljavanje, nigde ne stižemo jer smo dodali gas ka samo jednom jedinom cilju, a to je – otimačina. Mogao bih napisati i – pohlepa, sigurno ne bih pogrešio.

Brzina je dovela do toga da se više ne razlikuje levica od desnice. Ono što je toplo ujedno je i hladno. Klima se smenjuje svaki minut. Oni što su bili protiv sad su „za“. No, intelektualci moraju razgrnuti totalni besmisao i pronaći, ipak, neki izlaz. Makar to bile vizije. Jedna od intelektualnih percepcija mogla bi biti razlučivanje. Znati i videti kako vrednosti u navali konglomerizma vrednovati. Znati da razlikuješ one koji svet vide samo u materijalnom i one koji svet vide i u nematerijalnom novi je pristup sagledavanju pravde i ispravnosti. Nije samo ovaj opipljivi svet znak dominacije, nego i delovi egzistencije koje ne vidimo a veoma su nam značajni i poboljšavaju život. Zagaziti u nevidljivo ponekad je veće bogatstvo, nego sticati … sticati … sticati… Odreći se nagomilanosti znači stvoriti prazninu u koju bi mogla da uđe budućnost. Za sada, nažalost, ova vrsta ljudskog angažmana još je u samopritvoru.