Išao sam tada autostopom, bez mnogo čekanja, kako je bilo uobičajeno u to srećno SFRJ – EZ vreme. Odatle je trebalo da putujem vozom do Kalabrije, ali me je usputni pogled na grad opasan masivnim zidom, naterao da ovde provedem, planirao sam, par sati. Ostao sam dva dana, a mnogo godina kasnije još dva. I bilo je malo!

Nakon Verone, Padove, Bolonje, Peruđe, Pize, Siene i Firence, a da ne govorimo o Rimu, Milanu i Veneciji, pomislite da više nemate šta „ekstra“ da očekujete od Italije: malo antike i baroka, mnogo renesanse i roman(t)ike, pa još sve „podvučeno“ Mediteranom. Međutim, ne samo Ferara, već i mnoga slična srednja i manja mesta diljem severa i juga, imaju svako ponaosob svoj šarm i stil, pa čak i dijalekt. Naravno i tipične paste, po kojima je i Ferara osobena, naročito po onim od pirinčanog brašna.

Moji italijanski prijatelji su me podsećali da je Apeninsko poluostrvo gotovo 15 vekova bilo najdecentralizovanije područje u Evropi, s brojnim gradovima – državicama, republikama, kraljevstvima, dominionima, papskim, naslednim i osvojenim teritorijama i da je to moralo ostaviti traga. Ko se još u svetu seća, osim Mletaka i Firence, na primer, Savoje, Kraljevstva dveju Sicilija, lombardskih i langobardskih feuda i brojnih republika koje su, uglavnom, bile u „večitom“ ratu sa susedima.

Tako je i Ferara, stešnjena između Bolonje, Ravene i Venecije, na strateški važnom mestu pored delte reke Po, morala da se izbori za mesto pod suncem – što oružjem, što diplomatijom i kulturom. O prvom sredstvu borbe govori i danas veoma dobro očuvani, devet kilometara dugi zid oko starog jezgra, a tu je i čuvena palate D'Este. Bio je to dvor porodice istoimenih mecena, verovatno najznačajnijih u renesansi posle Medičijevih. Njihova posvećenost umetnosti i arhitekturi nije ih, ipak, toliko „omekšala“ da zaborave da svoj dom podignu kao pravu tvrđavu, sa dubokim kanalom oko nje. Kažu da je to ipak bilo iz „unutrašnjih“ razloga, jer dok su obilato darivali slikare, vajare i muzičare, običan puk je gladovao i često atakovao na imovinu aristokratije.

Ipak, familija D'Este vladala je gotovo četiri veka i ostavila neizbrisiv trag, a danas u Ferari, u kojoj živi 130.000 stanovnika, radi čak 12 muzeja i najmanje još toliko galerija, pinakoteka i drugih kulturnih postavki. Sve su značajne i bogate, a jedna od najzanimljivijih je Muzej arhitekture, uglavnom posvećen Bjađu Rosetiju, koji je sprovodio zamisli o idealnom gradu svog patrona Erkola d' Este.

Današnja Ferara, paradoksalno, valjda i zato što je suviše blizu drugih istorijskih gradova, nije krcata stranim putnicima, a meni je bilo zanimljivo što sam tu sretao puno domaćih namernika iz Milana i Rima, koji su onako, baš turistički, došli da je vide. I za to postoji objašnjenje – nedaleko odavde je smešteno čak pet gradova – lida – na obali Jadrana, koje uglavnom pune Italijani željni odmora. Zapravo, tek nakon izgradnje autostrade Sunca, koja je povezala bogati industrijski sever sa atraktivnim središtem i nerazvijenim jugom Apenina, Ferara se povratila iz „mrtvih“, jer je posle zlatnog doba „estijanske renesanse“, ovde tri veka vladao Vatikan, sve do ujedinjenja Italije. Meštani kažu da je zbog toga ovde sve očuvano i pod zaštitom Uneska, pa su gradske kapije otvorene novim posetiocima, koji upravo ovih dana ubrzano stižu, jer počinje jedna od najvećih svetskih balonskih „regata“. Raznobojne vazdušne kugle, koje polako lebde iznad grada i rukavaca reke Po, novi su zaštitni znak grada i provincije, a konkurišu im, po atraktivnosti, ulični svirači koji ovde imaju svoj festival.

Stari i sigurno još dugo budući simbol jeste – bicikl. Ferari nedostaje samo da ga stave u grb, jer je ovde on gotovo jedino prevozno sredstvo – na kojima interveniše čak i policija, a vozi ga redovno gradonačelnik. Zovu ga na svom dijalektu „biga“ (italijanski je bićikleto), a voze ga svi, od malih nogu do staračkih dana, tako da svaki pojedinac ima u proseku po tri komada. Zaprepastio sam se kada u starom jezgru nisam video nijedan, pa makar i parkirani automobil. Još čudnije je bilo odsustvo vespi, kojima su krcati svi okolni gradovi. Njihova ljubav prema biciklima je zapanjujuća, a to se može videti po brojnim oldtajmerima, tandemima i „uradi sam“ modelima, sa neizostavnim dvema korpama – ispred guvernala i iza sedišta.

Sada vam može biti jasno da sam od ona četiri, čitav jedan dan posvetio osmatranju dvotočkaša i njihovih vozača, a da sam preostala tri proveo ponosno pedalajući na renta „bigi“, uzduž i popreko Rosetijevog idealnog grada.