Između ostalog i zbog toga je učinak rada Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova veoma važan, jer se njenim angažovanjem smanjuje broj sudskih predmeta u oblasti radnog prava, štedi se vreme za rešavanje tih problema, samim tim i novac, a u slučaju sprečavanja ili skraćivanja štrajkova doprinosi se i socijalnoj i ekonomskoj sigurnosti u celoj zajednici.

Ovim rečima Dejan Kostić, direktor Agencije i Vladimir Perić, njegov zamenik, ocenjuju za Danas trenutno stanje u ovoj oblasti, naglašavajući da je ova vladina ustanova prema oceni Međunarodne organizacije rada postala primer za ugled sličnim institucijama u okruženju.

– Kada smo osnivani, nije bilo nikog iz „okoline“ ko bi mogao da nam daje instrukcije, pa su ovde dolazili stručnjaci iz Irske. Sada mi odlazimo u susedne zemlje da to činimo, što je znak da smo zreli za „izvoz“ tog umeća, ističe Dejan Kostić. On ipak naglašava da će još mnogo voda proteći dok u Srbiji zaživi princip mirnog rešavanja radnih sporova. Zbog toga će najveći posao biti dalje promovisanje prednosti angažovanja Agencije, koja je to samo po nazivu, a zapravo je reč o instituciji sa samo sedam zaposlenih i budžetom od približno 200.000 evra godišnje, koja nema dodatne prihode niti prava na donacije.

DNEVNI UČINAK KAO GODIŠNJI BUDŽET

Kako napominje ekonomista Vladimir Perić, u praksi su se više puta susreli sa nepoverenjem, jer strane u sporu misle da je reč o nekom „parasudskom“ ili skupom agencijskom sistemu.

– U takvim slučajevima mi navedemo podatke koliko koštamo državu godišnje i činjenicu da samo sa jednim rešenim slučajem okončanja ili skraćenja štrajka u velikim sistemima za jedan dan donosimo višestruko veću uštedu. Na primer, kod štrajka u Jat ervejzu i Jat tehnici, gde smo se angažovali, to je dva i po puta manje od potencijalne dnevne štete, navodi Perić.

Čelnici Agencije napominju da je preventiva jedna od važnijih uloga ustanove u kojoj rade. Zbog toga pokušavaju da stignu do svakog kutka Republike, da upoznaju sindikate i poslodavce kako mogu da im pomognu, čak i pre eventualnih sporova. U edukaciji bi zato važnu ulogu trebalo da imaju sindikalne centrale, jer se dešava da njihove podružnice i aktivisti na terenu ne znaju da agencija uopšte postoji i šta radi, a kamoli koje su prednosti angažovanja miritelja i arbitara u radnim sporovima.

– Činjenica je da smo najviše angažovani u Beogradu i Vojvodini, ali bi to moralo da se promeni, pogotovo što za razliku od ranijih godina imamo daleko više izabranih miritelja i arbitara, koji su sada u stanju da bolje pokrivaju teritoriju cele države. Svuda ističemo da jedna od najvećih usluga koje sindikati mogu dati svojim članovima jeste informisanje o radu Agencije. Naravno, to važi i za poslodavce, a zanimljivo je da se oni javljaju u gotovo jednakom broju, jer su shvatili da time doprinose stabilnosti firme i mogu da preduprede eventualne gubitke koje bi nastale štrajkovima, naglašava direktor Kostić.

KAD SE BLOKIRA PRAVDA

Kada je reč u poređenju sa praksom u razvijenim zemljama, on navodi da su se neki poslodavci stranih firmi u Srbiji javljali agenciji i bez konkretnog problema, već samo da bi se informisali, „zlu ne trebalo“. To je potpuno normalno za njihovo poslovanje, jer je praksa nekonfliktnog rešavanja sukoba sa sindikatima i radnicima kod njih veoma razvijena, a koliko je u Srbiji u toj oblasti specifična situacija, svedoči i primeri sa početka teksta – kada je reč o pravosnažnim presudama koje se ne sprovode. Još u vreme savetovanja irskih stručnjaka, naši sagovornici su ih pitali kako se to kod njih rešava, a Irci nisu mogli da shvate šta ih pitaju, jer je za njih nepojmljivo nepostupanje po presudi, odnosno nemogućnost prinudne naplate.

– Koliko je to apsurdno, svedoči i to da se kod nas svi čude kako ljudi u Lapovu mogu danima da blokira međunarodnu prugu, napominje Dejan Kostić. – Nezavisno od rada agencije, bio sam u radnoj grupi koja se uključila u rešavanje tog problema. Tu je bitno znati da to uopšte nije radni spor, jer su radnici GIK „1. maj“ dobili pravosnažne sudske presude koje niko nije sprovodio. Ovde je problem u funkcionisanju države i njenih organa. Kada tako pogledate stvari, onda je i pitanje zašto je tim ljudima „dozvoljeno“ da blokiraju prugu izlišno. Ja sam prvi protiv toga, ali postavlja se pitanje da li bi se nešto preduzelo, da oni nisu to učinili zbog toga što su shvatili da je njima blokirana pravda. Problem je taj što je takvih primera mnogo u Srbiji, samo što svi ne kreću da blokiraju saobraćajnice ili da čine nešto još drastičnije, zaključuje Dejan Kostić

Srpskih specifičnosti u sferi rada ima toliko, da su u ovoj agenciji već nakon kraćeg rada zaključili da se veoma dobar, ali izgleda „previše evropski“ Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova mora menjati, što je nedavno i učinjeno u parlamentu. Naši sagovornici kažu da je glavni razlog izmena bio bolje regulisanje kolektivnih sporova, jer dosad nije bilo precizno navedeno koje vrste sporova spadaju u nadležnost agencije. Prilikom prve izrade zakona nije se dovoljno vodilo računa o problemima vezanim za privatizaciju i stečajeve. Druga nepreciznost bila je ta da nije definisano ko sve može biti učesnik sporova, pa se zbog takvih nejasnoća Agencija mogla angažovati samo u desetak procenata sporova koji su se dešavali.

PRAKSA MENJA PRAVILA

– Nama su po starom zakonu pripadali samo sporovi koji su se ticali kolektivnih ugovora, ali mi smo se veoma često sretali sa primerima da su se prava i obaveze između poslodavca i zaposlenih i sindikata regulisana nekim drugim aktom. Tako je, na primer, Ministarstvo prosvete potpisalo sa sindikatima akt koji su nazvali protokol. Sada su po novom zakonu u nadležnost Agencije stavljena i druga opšta akta, kojima se regulišu prava i odnosi poslodavaca i zaposlenih, ističe direktor Agencije za mirno rešavanje sporova

On objašnjava i da je promenjeno i to da u pregovorima mogu da učestvuju samo zaključioci kolektivnih ugovora – reprezentativni sindikat, poslodavac i osnivač. Međutim, pokretači štrajkova često su i drugi sindikati ili grupe zaposlenih, pa Agencija u takvim slučajevima nije mogla da se angažuje. U novom zakonu je zbog toga za svaku vrstu kolektivnog spora navedeno ko može da bude učesnik. To će Agenciji omogućiti da učestvuje u mnogo većem broju kolektivnih sporova, a glavni cilj njenog osnivanja jeste upravo učešće u rešavanju takvih sporova, gde su i najveći problemi za državu, građane i zaposlene u tim preduzećima i ustanovama, čime se najviše doprinosi uštedama.

– Ovakve institucije su u razvijenom svetu formirane sa ciljem da preduprede ili da skrate kolektivne sporove. Iako mi imamo mnogo individualnih sporova, koje takođe rešavamo, nama je prioritet učešće u kolektivnim sporovima, gde je najviše zaposlenih, navodi Vladimir Perić i dodaje da je unet i niz drugih tehničkih izmena koje će doprineti boljem radu i većem angažovanju agencije. Prihvaćeni su i amandmani da se u individualnim sporovima proširi nadležnost na ostala finansijska davanja koje poslodavac ima prema zaposlenima, kao što su regres, nadoknade za bolovanja, godišnje nagrade, naknada za prevoz, topli obrok…

Na pitanje da li će zbog ovih proširenja nadležnosti Agencija imati dovoljno sredstava za delovanje sledeće godine, zamenik direktora agencije odgovara da će novca biti da udovolje svim zahtevima za angažovanje i slanje miritelja i arbitra. Onaj deo posla za koji ni ranije nije bilo dovoljno sredstava, a što će i dogodine biti evidentno, jeste veća kampanja i bolja edukacija kod potencijalnih korisnika „usluga“ Agencije.

Nekada dovoljan i poziv

– Naša statistika ne prikazuje sve sporove koje smo rešili, jer smo nekad i posredno dobijali rezultat, najčešće tako što se došlo do rešenja pre nego što postupak krene. Imamo primer da su nas kontaktirali zaposleni u jednoj televiziji. Mi smo ih saslušali i poslali upitnike akterima spora za saglasnost, ali i pre nego što je ona dobijena, čelnik osnivača te kuće, kada je saznao šta je u pitanju, odmah se angažovao da taj zahtev reši, što je i učinjeno. Dešavalo se da Agenciju angažuje direktor firme u kojoj je tek dve godine, gde se sve normalno isplaćuje, ali je jedna grupa radnika tražila da se isplate i neka dugovanja još iz 1996. godine. Poslodavac je shvatio da bi prinudna naplata potpuno blokirala preduzeće, pa onda ne bi bilo ni redovnih plata. Mi smo tim radnicima razjasnili da takvim zahtevima praktično seku granu na kojoj sede i da je bolje da svoje zahteve prolongiraju. To je uspelo i sada firma sve bolje radi, pa su njihove šanse za naplatu dugova mnogo veće, ističe Vladimir Perić .

Arbitrima i miriteljima novac nije glavni motiv

Arbitri mogu da uzmu po slučaju maksimalno 30.000 dinara, a miritelji do 50.000 dinara, bez obzira koliko traje spor i koliko su oni sastanaka imali. Sa ostalim troškovima to bude oko 200 evra po slučaju, što je praktično definitivni trošak države u tu svrhu. Kada se to uporedi samo sa primerom štrajka u nekom manjem javnom preduzeću, gde dnevno ti kolektivi i država gube po više hiljada evra, nepotrebno je dalje dokazivati svrsishodnost angažovanja miritelja i arbitara kojih trenutno ima 37, gotovo duplo više nego 2008. godine. Oni su najčešće profesori, ugledni advokati i drugi pravnici, kojima očito nije cilj novac. Mislim da je to više profesionalni i lični izazov, jer mi nismo do pre nekoliko godina imali takvu delatnost, i siguran sam da je njima satisfakcija i to što čine društveno veoma važan posao, ističe Dejan Kostić.