Potraga za novim resursima iz alternativnih i čistih izvora energije time dobija prve „opipljivije“ rezultate, a Evropi i pogotovo Nemačkoj, koja je svetski tehnološki lider u proizvodnji agregata za korišćenje energije vetra i sunca time se smeši trostruka korist: zbog buduće manje zavisnosti od energenata iz Rusije, usled profita od velikog posla koji bi sprovodila njihova industrija i energetika i zbog obilja besplatne i čiste energije.

ČIST PROFIT VEĆ NAKON PRVE DECENIJE

Skeptici, međutim tvrde da je „posao 21 veka“ na dugom štapu i da ga lako može ugroziti isto ono što decenijama destabilizuje svetsku naftnu industriju – politička nestabilnost u zemljama regiona iz kojih bi trebalo sunce da se pretoči u najavljene gigavate.

Da za takav pesimizam postoji osnov, već su pojasnili i budući ulagači iz projekta Dezertek, koji su već u planiranju prvih pogona zacrtali da će se podizati samo u stabilnim i kooperativnim državama kakve su Tunis, Maroko, Saudijska Arabija, „zasad“ Egipat i još neke. S druge strane, nesporna korist u drugim potencijalnim „solarnim“ državama mogla bi da utiče na ublažavanje socijalnih i ekonomskih napetosti u tim društvima, pa zagovornici ove pustinjske orijentacije tvrde da je ona najveći doprinos miru i boljem životu, a da ne govorimo o smanjenju zagađenja i globalnog klimatskog otopljavanja.

Koncept i tehnologija za korišćenje saharske i arapske vreline zapravo uopšte nisu novi. Već se decenijama u stručnim krugovima predviđaju takve „solarne farme“, a nekoliko njih je već podignuto u SAD i Španiji, doduše s manjom snagom od onih koji će se tek graditi. Reč je o jednostavnom sistemu korišćenja infracrvenog zračenja Sunca uz pomoć ogledala, spremnika vode i turbina, ali je dosad je cena podizanja takvih elektrana bila iznad već decenijama oprobanih vetrogeneratora i dakako, hidroelektrana. Veliki problem je i taj što bi podizanje dalekovoda u pustinjskim zabitima i povezivanje takvog sistema s evropskom elektro-mrežom enormno koštalo i dugo trajalo, uz velike gubitke u transportu. S druge strane, prednost solarnih centrala je u tome što se u njihovoj eksploataciji gotovo i ne koristi ljudska radna snaga i nakon desetak godina, dok se ne otplate, donosile bi čist profit.

Nemačkim stručnjacima i bankarima ovo, ipak, nije bilo strano. Pokazalo se, naime, da je ulaganje u gotovo svim oblastima novih i obnovljivih izvora energije u ovoj zemlji veoma isplativo, jer ne samo da donosi obilje dodatne energije, već i upošljava veliki deo privrede i vuče nauku i tehnologiju napred, gotovo do monopolskog položaja u ovoj sferi u svetu.

PROBLEM DUGIH DALEKOVODA

Fizičar Gerhard Knis, koji je godinama radio na projektu izjavio je za Dojče vele da se njime dokazuje da u pustinji ima dovoljno energije za sve.

– Samo za šest sati na pustinje stigne onoliko energije koliko čovečanstvo potroši tokom čitave godine. Matematički gledano, dovoljno je prekriti manje od tri odsto površine Sahare solarnim uređajima da se zadovolje energetske potrebe svih severnoafričkih zemalja i Evrope. Pošto je stvarnost uvek drugačija od proračuna, stručnjaci su predvideli da bi lanac sunčevih turbina koji bi bio podignut u tom regionu i na Bliskom istoku zadovoljio najmanje 15 odsto potreba Evrope za strujom.

Robert Pic-Pal, profesor solarne tehnike i čelnik razvoja solarne energije u nemačkom centru za vazduhoplovstvo i svemirske letove koji je potpomogao razvoj koncepta, tvrdi da bi struja dobijena iz Sunca bila za dve trećine jeftinija od one koja bi se slično proizvodila u Evropi. Međutim, cena struje koju solarne elektrane danas proizvode i dalje je viša od cene struje proizvedene od fosilnih goriva, zbog toga što se još relativno malo proizvode takvi pogoni. Najveći problem, graditeljski i vremenski gledano, jeste podizanje dugih dalekovoda, pa se kalkuliše sa najmanje 3.000 kilometara takve mreže koja bi spajala elektrane sa Evropom. Samo u taj posao trebalo bi uložiti više od 45 milijardi evra.

VRUĆINA KOJA SPASAVA I OD ŽEĐI

Istovremeno projekat bi trebalo da se kasnije „oplodi“ i dodatnom energijom dobijenom iz vetrogeneratora na obalama mora i okeana. Sudeći po terminskom planu, zapravo to su bili prvo zamišljeni poslovi, ali se kasnije ubacila i ideja da se, na primer, u pojasu Gaze podignu solarne elektrane koje bi donosile struju u količini koliko i Đerdap (snage preko 1.000 megavata).

Ta energija bi bila osnov za pokretanje desalinizatora morske vode kojom bi moglo da se se snabdeva više od tri miliona ljudi. Sa takvom funkcijom, ovaj posao poprima i dimenziju koja rešava hronični problem u svim pustinjskim i sušnim predelima sveta. Tako će vekovima neželjena vrelina biti upregnuta u spasavanje ljudi upravo od njenih posledica.

Naravno, u ovom poslu će pustinjske zemlje imati i druge koristi, počev od angažovanja svojih radnika na podizanju elektrana i dalekovoda, preko transfera naprednih tehnologija, do preuzimanja određene količine struje za svoje potrebe. Iako lokacije za solarne centrale nisu definitivno određene, pilot-projekat svedoči o nameri investitora da se „sunčev“ kolač što ravnomernije deli.

Kada je reč o ceni kliovat-časa energije stvorene iz sunca, stručnjaci se zalažu da se uvedu subvencije država, kao što je slučaj već desetak godina u Nemačkoj. Profesor Joakim Luter, iz Instituta za solarne energetske sisteme Graunhofer, ukazuje da je solarna industrija „u stepenu razvoja u kojem je bila industrija automobila oko 1920“, ali i da će se to brzo promeniti. Cena jednog kilovatčasa solarne struje mogla bi da do 2020. opadne za 0,23 evra dok bi privatni potrošači morali da plate 0,28 evra po kWh konvencionalne struje, prognozirala je fondacija Fridrih Ebert. „Obnovljivi izvori energije tada će biti na duži rok osnova za održive globalne isporuke energije“, smatra profesor Luter.

Da bi to moglo da važi u pomenutim zemljama u suptropskom pojasu, svedoči i to što je Nemačka, iako sa neuporedivo manje sunca, posle uspeha u korišćenju vetra postala i globalni lider u konvertovanju solarne energije. Takva energetska postrojenja u ovoj zemlji koriste se za zagrevanje vode i u druge svrhe u 200.000 privatnih kuća i javnih objekata, kao što su bazeni, škole i industrijska postrojenja.

Jedno do novijih ulaganja bilo je u istočnonemačkom gradu Borna, gde je podignuta solarna centrala vredna 20 miliona evra i kapaciteta 3,4 megavata, dovoljnog za snabdevanje strujom mesta sa 7.000 ljudi. Španija zasad prednjači u Evropi u sektoru „ogledala – elektrana“ jer ima 23 takozvane solarne farme, ali ukoliko se ovako nastavi i u Nemačkoj će biti makar toliko elektrana na sunčeve zrake, dok bi saharski posao višestruko nadmašio sve dosad viđeno u ovoj oblasti u svetu.

 

U Nemačkoj 40.000 radnika u solarnoj industriji

Nemačke firme se utrkuju da profitiraju na solarnom „bumu“ Tako je jedan od najvećih svetskih proizvođača solarnih ćelija „Solarvorld“, sa sedištem u Bonu, nedavno postao najveći učesnik na tržištu solarne energije SAD kupovinom poslova „Šela“u ovoj oblasti. Inače, većina novih solarnih kompanija se nalazi u ekonomski manje razvijenom istočnom delu Nemačke kojem one donose gotovinu i obezbeđuju radna mesta. Prema podacima nemačkog udruženja za solarnu energiju (BSW), u solarnoj industriji cele Nemačke zaposleno je oko 40.000 radnika. Cifra bi mogla porasti na 200.000 ljudi u narednih 20 godina.

Kalifornija uzvraća udarac

Da konkurencija ne miruje, svedoči posao koji je sklopila kalifornijska kompanija „Pacific Gas Electric“ . Ona je planirala gradnju najveće elektrane pogonjenu snagom sunčevog zračenja na svetu. Instalisana snaga elektrane će biti 800 megavata i prikupljaće energiju sa površine od 32,5 kvadratnih kilometara, objavljeno je u San Francisku. Kompanija PGE namerava da podizanjem te solarne elektrane do kraja ove decenije poveća udeo obnovljivih vrsta energije, u ukupnim vlastitim energetskim kapacitetima, na 20 odsto. Realizacija ovog projekta trebalo bi da omogući godišnju proizvodnju električne energije od 1,65 milijardi kilovat-časova, što je dovoljno za uredno snabdevanje strujom 240.000 domaćinstava prosečne veličine, odnosno gotovo milion ljudi u periodu od godinu dana.