Da Zid nije gotovo potpuno srušen, verovatno bi bio treća karika tog bliskoistorijskog obeležja. On to delimično i jeste – doduše samo u komadima, ako se može poverovati da su brojni kamenčići u suvenirskoj ponudi zaista delovi masovne barijere duge 155 kilometara, koja je bila simbol gvozdene zavese gotovo tri decenije.

– Ali šta je to sve u poređenju sa mnogim građevinama, parkovima i spomenicima koji postoje nekoliko vekova, pričao mi je stariji hotelski službenik kada sam ga pitao kako stanovnici glavnog grada to vide i šta je njima pravi simbol prestonice.

– Istina je da mi takvo obeležje nemamo, što je potpuno razumljivo kada se zna da Berlin nema pravi centar, već više njih, da smo pola veka bili podeljeni i da je svaki vladar imao svoje prioritete i viziju grada, mudro je rezimirao moj sagovornik, usput me savetujući da ne gubim vreme na modernije turističke mamce.

Ovo izbegavanje bliske istorije je potpuno razumljivo, jer kako onda svrstati Berlinski toranj koji je uprkos „dedeerovskog“ porekla na vrhu posećenih znamenitosti, spomen-obeležje holokaustu koje to polako postaje, Kajzer Vilhelm Memorijal crkva, dopola srušena i tako ostavljena nakon rata, Štazi muzej pred kojim su danonoćne gužve, Potsdam i Aleksander plac sa potpuno drugačijim „menhetn“ izgledom u odnosu na pre 15 godina.

Istovremeno u Berlinu je sahranjeno u sećanju mnogo toga nakon pada nacizma, ne samo iz Hitler-Šper radionice, već i drugih zdanja koja su srušena do temelja. Kada je reč o megalomanstvu nacista, da je kojim slučajem uspeo njihov plan da sagrade veliku dvoranu glavnog grada sveta Germaniju, na mestu Rajhstaga, 250 metara visoku i sedam puta veću od crkve Svetog Petra u Rimu, u koju bi moglo da stane 170.000 ljudi, ili da je probijena avenija pobede široka 23 metra i dugačka 56 kilometara, sigurno da ih nikakvo bombardovanje ne bi moglo potpuno da uništi i bili bi sigurno u nekakvoj konkurenciji, slično Čaušeskuovoj palati u Bukureštu.

Brandenburška kapija, iako ne tako duge istorije i pod lošim imidžom naci trijumfa, svakako da zaslužuje neko simboličko mesto u vrhu, ali je meštani, izgleda, mnogo ne vole. Onima sa istoka je dugo bila „kapija“ zatvora, a zapadnim Berlincima samo krajputaš njihove slobodne oaze. Pa i danas je to turistima samo usputna tačka, uz neizbežne „sovjetske“ manekene koji i dalje uspešno prodaju ordenje i poprsja Lenjina, Brežnjeva i Honekera.

Međutim, bulevar Unter den Linden (pod lipama) sa šest redova drveća, koji je probijen još 1647. godine između parka Tirgarten i palate pruskog vladara Fridriha Vilhelma ima sve atribute da bude „berlinski Šanzelize“. Nekako je bio u senci politike tokom vekova, njegovu lepotu i romantičnost niko ne poriče, ali mu je trgovački Kurfurštendam odavno preoteo ekskluzivnost.

– Kada nemamo prioritetni simbol građevine, šta da kažemo za ulice, trgove i parkove. Sve je to ovde kratkog veka, a možda će uskoro neko novo zdanje ili avenija preuzeti primat. Već sada je nova glavna železnička stanica postala najfrekventnije mesto u gradu, mada je meni stara Lerter stanica bila neuporedivo lepša. Nova je podignuta na mestu gde se nekada pružao zid i koštala je milijardu evra. Ako tražite simboliku i „težinu“, eto je, razbija mi nedoumicu menadžer u hotelu Holivud medija, usred čuvene K-dam ulice.

Osvrćući se po ovom hotelu u stilu filmskih kulisa, sa sobama koje su posvećene čuvenim glumcima i divama, shvatam da ovde nije ni potrebno tražiti glavne simbole – ceo grad i svaki njegov kutak i stanovnik, sa bogatom raznolikošću jeste simbol promena i dinamičnosti, kao retko gde u Evropi.