Zašto su Naomi Osaka i Simon Bajls za mene sportistkinje godine 1

Tokom poslednjih dana maja, baš u vreme kada je Naomi Osaka najavila svoje povlačenja sa Rolan Garosa, a usled anksioznosti i depresije sa kojima se već neko vreme bori, prolazila sam kroz još jedan od svojih anksioznih napada.

Imam ih od svoje trinaeste godine i skoro pa pod obavezno prate izazovnije periode u mom životu odnosno periode dugog izlaganja stresu ili naporu.

Od vanrednog stanja prošle godine postali su češći i javljaju se čak i bez pravog razloga (mada je jasno da su pandemiju i sve što je prati njen glavni triger). Ovaj prolećni ‘’napad’’ bio je upravo takav. Pojavio se iznenada i bio je jak.

U tom periodu moja jutra su uglavnom počinjala mislima o anksioznosti i strepnjama o tome koliko ćemo se jako i energično nas dve tog dana boriti.

Kako mi u tim trenucima poprilično pomaže ono što nazivamo besciljnim skrolovanjem, moje jutarnje rutine počinjale su upravo na taj način.

Tako je bilo i tog 31. maja kada sam, u jednoj od tih skrol sesija, naišla na vest o povlačenju Naomi Osake sa jednog od najznačajnijih teniskih turnira.

Čitajući razloge za njenu odluku i upijajući svaku reč njenih izjava, osetila sam kako mi težina pritiska u grudima popušta i kako se celo telo blago opustilo.

Razlog? To što će anksioznim osobama, čak i onim koji su veterani u toj borbi, beskrajno značiti da ih podsetite da nisu sami. A kada ih na to podseti vrhunska sportiskinja, osoba koja je izuzetno cenjena, uspešna i poštovana u svojoj sferi, onda se to duplo računa.

Zanimljivo, nema mnogo razlike u načinu na koje društvo reaguje na ovakve izjave i probleme nas običnih smrtnika ili pak nekog vrhunskog sportiste.

Bez obzira da li tu reakciju sagledavamo kroz odgovor najbliže okoline, prijatelja, kolega i poznanika, ili pak svetske javnosti, nerazumevanje, potcenjivanje ozbiljnosti problema, pa i podsmeh je ono što ćemo najčešće dobiti. Jedino se u verbalizovanju ovih namera, i naravno, u njihovom dosegu, ogledaju razlike.

To što će nama „mudri“ kolega pokušati da objasni kako je rešenje problema u pozitivnom razmišljanju, ne razlikuje se mnogo od drskosti Rafaela Nadala koji je požurio da objasni koliko je važna uloga medija u životu jednog sportiste, što bi u prevodu značilo da bi Naomi trebalo da ispoštuje konferencije za štampu koje joj, kako je sama objasnila, trigeruju anksioznost. I to je tek jedan od primera. Samo par nedelja kasnije sveodočili smo i onim mnogo radikalnijim.

Nakon povlačenja američke gimnastičarke Simon Bajls sa takmičenja u višeboju na trenutno aktuelnim Olimpijskim igrama u Tokiju, pojedini amerčki novinari su njen potez označili kao „sociopatski“.

Da, Simon je nazvana sopciopatom jer se drznula da napusti takmičenje usled izazova sa kojima se suočava, a koji se odnose na njeno mentalno zdravlje.

Reč je o ženi koja ne samo da je najbolja gimnastičarka svih vremena od koje se uvek očekuju izuzetni rezultati i isključivo zlatne medalje, što je samo po sebi ogroman pritisak, već je i neko ko je na svojoj koži preživeo jedan od najvećih seksualnih skandala u istoriji američkog sporta.

Govorim o seksualnom zlostavljanju koje je ona, zajedno sa velikim brojem svojih koleginica, doživela od strane glavnog doktora američke gimnastičarske reprezentacije (čitav slučaj obrađuje izuzetno Netflixovo ostvarenje „Athlete A“ koje vam od srca preporučujem).

Sve to opet nije bilo dovoljno da dobar deo javnosti razume zašto nije bila spremna da stane na sprave na kojima i najmanja dekoncentrisanost može biti pogubna. I ne, ne mislim samo na rezultat, već i na fizičke povrede.

Srećom, oni koji jesu razumeli to, ali i samu važnost javnih razgovora na ovu temu, postali su sve glasniji pa su i poruke podrške počele da stižu sa svih strana.

I to jeste dobra vest, ali činjenica je da su reakcije onog prvog tipa bile češće, prisutnije, pa i glasnije. A čak i kada nisu bile onako direktne kao ona opisana, neretko bi bile obavijene čuđenjem i prećutnim nerazumavanjem.

Nerazumevanje koje, sigurna sam, ne bi postojalo ili ne bi bilo toliko izraženo da su posredi fizičke povrede. Kao da telo podjednako, a neretko i više ne pati pri psihološkim tegobama.

U tim razmišljanjima ispratila sam i Novakovo polufinale. Gledajući ga onako indisponiranog, pomislila sam – šta bi bilo kada bi neki muškarac, vrhunski sportista, objavio da se povlači usled problema sa mentalnim zdravljem.

Pokušavala sam da se setim takvog slučaja, ali konkretan primer mi nije padao na pamet. Odmah mi je bilo jasno i zašto. Zamislite samo reakciju javnosti na takvu vest.

U glavi skoro da sam mogla da zamislim od prezira iskrivljena lica navijača koji bi jedva dočekali da upere prst u sportistu i dodaju neku od klasičnih uvreda na račun iole emotivnijeg muškarca.

Mediji bi na krilima tog raspoloženja smišljali ogavne naslove, a verujem da bi i mim sa mišićavim psom i njegovim skrušenim dvojnikom bio često iskorišćavan.

I dok pišem ovo shvatam da smo mi imali vrlo sličnu situaciju i to pre samo nekoliko nedelja, a nakon odluke Nikole Jokića da ne igra za košarškašku reprezentaciju u kvalifikacijama za OI.

Dodajte toj priči momenat narušenog mentalnog zdravlja i pokušajte da zamislite obrise tih reakcija. Da, grozno je i pri samoj pomisli.

I mada mi sa ovim tekstom nije bio cilj da po ko zna koji put skrećem pažnju na sve pošasti patrijarhata, ne mogu a da vam ne ukažem na činjenicu da je sve ovo gore ispisano direktna posledica tog vrednosnog sistema. Onog koji nas uči da je slabost pokazati emocije ako ste muškog pola, da ste, ukoliko to učinite, „žena“, a ovo je ozbiljno uvreda jer je po tom sistemu žena biće nižeg ranga u odnosu na muškarca. Da je emocija dobra samo ako je bes, a da je sve drugo ‘’slabost’’.

Odatle i percipiranje mentalnih problema na način na koji smo navikli, a koje podrazumeva negiranje, potiskivanje ili podsmeh.

Odatle i dalje veći broj samoubistava i kardiovaskularnih oboljenja kod muškaraca u odnosu na žene. Odatle i razlog više da žene, koje tradicionalno preuzimaju ulogu emotivnog osvešćivanja celokupnog društva, a u ovom slučaju to su učinile sportiskinje, veličamo i slavimo ne samo kada osvajaju medalje već i kada od takmičenja odustanu, a javno progovore o razlozima kakvi su ovi.

One se tako bore možda i za važniju nagradu. Onu uz koju će ovaj svet za sve nas, bez izuzetka, postati bolje mesto. I u kojem će biti OK reći da nisi OK, kako je glasio i naziv Osakinog teksta u magazine „Time“.

To je siguran korak da ovaj svet postane božanstven, kako se optimistično i zove ova kolumna. Hajde da se zajedno borimo za to: razumevanjem i slušanjem. Toliko je dovoljno, verujte.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

20 reagovanja na “Zašto su Naomi Osaka i Simon Bajls za mene sportistkinje godine”

  1. Odlicna columns lijepo napisano I svi oni od kojih se nesto ocekivalo u zivotu kroz skolu, profesionalnu karijeru ( posao) prolazili su kroz Sloane situacije.
    Sjecam se OI u Meksiku kada je evropska prvakinja na 800m Vera Nikolic odustala I Nikolic je bio sok za cenu YU, ali se ne sjecam se da je bilo tako velike osude na takmicare kao sada.

  2. Vrlo ozbiljna tema i ozbiljan pristup, za pohvalu, iako se vise ne slazem nego sto se slazem sa autorkom. Ovde nije mesto za ozbiljnu polemiku, ali da pomenem dve stvari: Novak nije podlegao mentalnom pritisku, vec fizickom, nije mu mesto u ovoj prici… Jos manje je tu mesto za Milicu Mandic, ali bas zato je pominjem, kao primer briljijantne mlade zene koja se izborila sa svim pritiscima, pa moze da bude uzor i dokaz da je to moguce. Nekako je suvise pesimistican clanak, pa eto mog pokusaja da ukazem na svetlo na kraju tunela… Istina je da je pritisak na zivot zene jaci nego na muskarce, cak dosta jaci, ali vi ste bioloski jaci pol, mozete da se s tim izborite, a uvek ima i neki muskarac koji ce u tome pomoci!

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.