Drekavac iz tunela

Gomila ljudi muči istu muku, pa ko velim, ajd da pomognem i sebi i drugima glasnim i jasnim pričanjem o tome, jer to svakako može imati psihoterapeutsko dejstvo. Ako ništa, barem ćemo skinuti junfer i progovoriti o ovoj tabu temi, između mnoštva drugih tabu tema u Srbiji. To su teme o kojima se šapuće, koje većina ne odobrava i plaši ih se kao Vučić protesta. Svaka priča o problemu je takođe jedna mala terapija, tretman, sesija, pošto nas ima u ne tako malom broju.

Živeći u Srbiji, od malih nogu naviknuti smo da dobro skrivamo od očiju javnosti svaki psihički problem, kako tobož, ljudi ne bi pomislili da smo podilkanili, odlepili ili zamisli, nemoćni da se izborimo sa unutrašnjim „demonima“. Odakle ti mitovi nesalomive i nepovredive super Srbende? Znam da su ovde na ovim prostorima poštar, policajac, lekar i učiteljica oduvek imali status nekakvog kulta, malih Bogova. A da…I predsednik!

Problemi sa psihom, smatrani su najvećom slabošću, te su tako tretirani i do dana današnjeg. Čak i u davna pradavna vremena, Srbi su krijući se odlazili kod sveštenika, često i kod hodža, kako bi rešili svoje psihičke probleme. Mnogi ih nazivaju, duševnim problemima. Za svoje narušeno mentalno zdravlje okrivljavali su uroke, prokletstva, mađije, čini bačenih na njih i druga sranja.

Ovdašnji čovek je spreman na sve, samo ne i na posetu psihijatru ili isprobavanju neke druge, alternativne metode. Ne, ne mislim na stajanje u nacrtanom krugu, odlazak kod belih magova i one brkate babuskere koje salivaju stravu.

Možda bih mogao da nagađam i bez ikakvih dokaza ubodem nehotice samu suštinu i izvor problema ali svakako da u zemlji koja tradicionalno gaji ispičuturizam, gde svako domaćinstvo poseduje ručno sklepano kazanče za rakiju, ostavljeno u amanet, teško da će biti prihvaćene te „istočnjačke novotarije“. Koji će nam moj ta joga, kada komovica leči sve? Uostalom šezdeset posto stanovništva navučeno je na sedative, benzodiazepine, hipnotike, anksiolitike i jagnjetinu. Ostatak stanovništva je u alkoholisanom stanju, vrlo verovatno kombinujući maligane sa nekom od malo-pre-pomenute grupe lekova. Nije ni čudo što toliko Srba veruje u ravnu Zemlju, ima neopisiv strah od kemtrejlsa, vakcina, drekavaca iz tunela i priča sebi u bradu.

– Drmni ti po jednu svako jutro! Dobro je za cirkulaciju, a i moja baba je tako izlečila depresiju. Da je samo vidiš sada! Igra centarfora za Bombarder iz Male Moštanice!

Sinoć sam preko društvenih mreža, kakav danak neiskustvu, zatražio malu pomoć, zapravo uslugu. Pitao sam, da li neko od mojih pratilaca, virtuelnih prijatelja, poznaje nekog ili možda sam praktikuje jednu drevnu kinesku veštinu, kanalisanja unutrašnje energije tela koja na stari tradicionalni način stimuliše sve organe u telu i pomaže izbacivanju negativnih emocija i patogenih elemenata iz tela, usled čega se pospešuje energetska razmena između energije tela i samog Univerzuma. Auuh! Izvinjavam se što psujem! Stavite ‘ladnu oblogu preko čela i pokušajte da nastavite da čitate. Govorim o Chi Gongu.

Dosta ljudi je pokušalo svojim predlozima da mi izađe u susret ali nekoliko komentara su mi jasno pokazali gde živimo: – Ja mislim da se sve može postići molitvom! Ne treba ti to! To je sekta!

– Ma je li? A šta je onda Napredna stranka?

Okej, možda i molitva može da pomogne, ali moja namera nije bila da povredim nečija osećanja ili izmenim način na koji se neko drugi bori sa svojim tegobama. Isključivo želim da pomognem samom sebi, na način na koji ja smatram da je meni lično prihvatljiv. Na kraju krajeva, zašto ne probati nešto što je izmislila najmnogoljudnija i najdugovečnija nacija na svetu. Da, još uvek pričam o Kini. Prodavnice u kojima prodaju garderobu aprijatnog mirisa, petarde i koještarije su definitivno za obilaženje u širokom luku ali ima nešto u toj njihovoj tradiciji očuvanja duha i tela.

Naš čovek, ko naš čovek. Zatvoren za bilo šta novo i strano. Preplašen poput indijanca koji veruje da će mu fotografisanje oduzeti dušu. Žao mi je ali tunjevina u konzervi i sveća od trideset dinara ne leče baš sve.