S.T.R.A.H. 1

Generalno gledano, strah se u Srbiji prenosio s kolena na koleno. Bilo je jako bitno bojati se nečega ili nekoga. Tada, nas decu, učili su da pazimo kada prelazimo ulicu, ne guramo prste u štekere, ne razgovaramo sa nepoznatima, obavezno nosimo kondome kako ne bi napravili idiote slične nama, pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće, za šta se na kraju ispostavilo da je obično sranje. Naravno da niko nije lud da vam da džabe ono što ste spremni da platite.

Nije da nisam pokušavao. Bezbroj puta bih na raspalim žurkama s namerom ostavljao otvoreno pivo nadajući se da će se makar neko zajebati i sipati mi tu drogu ali ništa. Prokleti bili roditelji koji lažu svoju decu!

Naravno da je postojala umerenost u folklornom širenju straha koji su roditelji sejali periodično. Postojala je tradicija zastrašivanja policijom, Romima i vakcinama, odnosno „bocama“ kako su ih tada, naši smrtno zabrinuti roditelji, nazivali. Otuda valjda i antivakseri?

U čitavoj zaveri učestvovali su i nastavnici, profesori, tetke sa ogromnim mladežima iz kojih su sevale dlakurde, poštari, komšije, razne kreature iz busa i lokalni alkosi kojima smo se u to vreme, mi klinci oduševljavali, upravo zbog količine kurcobolje za sopstvene živote. Ekskjuz maj frenč! Osim toga, ti rasadnici maligana „spavali su sa bezbroj žena“ i znali tačno gde đavo spava i kako naš život treba da izgleda ukoliko ne želimo da završimo kao oni. Budale! Mi i jesmo želeli da budemo kao oni. Slobodni. Nesputani. Divlji i neposlušni. Da li sam rekao – slobodni?

U ta „gadna vremena“ plašili su nas istim sranjima. Ništa doduše nije drugačije ni danas. Policije sam se bojao kao da sam upravo izašao sa dugogodišnjeg mardelja bez obzira na to što sam imao nepunih deset godina. Milicija je to! Zajebi stvar!

Moje podnevno obedovanje prekinulo je vanredno, odnosno redovno obraćanje Vrhovnog komandanta, koji je vidno zajapuren i zadihan kao da je „pilao“ drva za zimu saopštavao broj novozaraženih i mrtvih.

U potpunosti je „vladao situacijom“ i „najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva“. Ređao je groblja i izražavao zabrinutost za njihov kapacitet ukoliko ne budemo slepo pratili njegove očinske savete i savete braće Kineza. Dakle opet rodbina! Otac nacije je rekao da mu je drago što se plašimo i rekao da želi još više da nas uplaši. Nema potrebe, tata Aco! Odavno smo se usrali.

Na ekranu su se smenjivale hororistične slike stotine vojničkih kreveta smeštenih na Sajmu, pripremljenih da dočekaju kužne. Ulice su bile puste. Nije bilo dece koja trčkaraju bezbrižno. Sedeo sam nepomično i osluškivao. Tražio sam makar neki glas koji dolazi spolja. Nije bilo baka i deka koje bi čavrljale ispod mog prozora o malim penzijama, oronulim i ispucalim venama i komšinici Rajki, koja se u sedamdeset četvrtoj preudala za izvesnog deviznog penzionera pridošlog iz Švedske. Usamljeni vozači su nosili maske plašeći se samih sebe. Nije se čuo cvrkut ptica. Svuda unaokolo postojao je samo strah.