Zar je važno koje su boje ti slonovi? Da li se osećate izmanipulisano, makar malo besno zbog svega ili vam je postalo svejedno? Ova druga opcija je najgora! Svejednost! Od toga se čovek nikad ne oporavi. Mislim da je to rekao Jesenjin.

Sve ono čega se sećamo i pamtimo kako je izgledalo, preorano je bagerima, zatrpano šljunkom i preliveno betonom. Više nema ničega, a nestali su i naši odrazi koje smo nekada davno mogli da vidimo zagledani u reku.

Nedavno sam na svom Fejsbuk i Tviter profilu, a kako drugačije, okačio fotografiju reka koje su uništene ili koje tek planiraju da unerede: Crnovrška, Bistrica, Panjiška, Crni Rzav, Vlasina, Rakitska, Studenica, Jošanica, Prištavica, a kako mi dojaviše i Mlava, Nišava kod Crvene reke i mnoge druge.

Od pamtiveka, pa do ovog „naprednog“ civilizacijskog skoka slobodnim stilom u bezdan, ljudi su se naseljavali na obalama reka. Zašto? Da bi jednog dana došli „investitori“, korporacije i na tim istim rekama izgradili proklete mini-hidroelektrane, od kojih će jedinu korist imati upravo ti paraziti? Ne verujem da su naši preci mogli i da naslute tako nešto.

Ako nam je za utehu, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj, nismo jedini koji biju bitku unapred osuđenu na propast. Mada, ima slučajeva koji dokazuju upravo suprotno od onoga što pričam. Sećate se 1999. godine i rata za vodu u Kočabambi, Boliviji? Ne? Šteta.

Ako malo bolje pogledate, videćete da postoji taj neki ozbiljno osmišljen patern koji se primenjuje u čitavom regionu. Nakon što sam odgledao film „Crna senka zelene energije“ koji prati Irmu Popović Dujmović, aktivistkinju Svetskog fonda za zaštitu prirode i njen put kroz Hrvatsku, Bosnu, Srbiju i Crnu Goru na kojem otkriva na koji način je regionalni plan masovne izgradnje malih hidroelektrana umesto rešenja, stvorio brojne nove probleme, ukapirao sam da celu priču shvatamo vrlo neozbiljno i olako.

Ma naravno da ništa i niko ne sme da stoji na putu globalizacije i neizbežnog „napretka“! Plansku prodaju i uništavanje reka i planina gotovo da niko ne primećuje. Svi smo obuzeti Barbarama, zapaljivim govorima, blještavim kineskim svetlima, plastičnim trijumfalnim kapijama i drugim trivijama. U stvari, grešim! Postoji i kod nas ta jedna ozbiljno hrabra grupa entuzijasta, stručnjaka ili jednostavno, ljudi svesnih nadolazeće opasnosti, koja se bori za čitav naš opstanak, dok smo mi ostali zauzeti prazničnim kupovinama po super povoljnim cenama.

Okretanje glave na drugu stranu, dok meštani Rakite biju naše bitke trpeći teror nekakvih likova sa bejzbolkama, privatnog obezbeđenja koje je unajmio investitor, udružio je starosedeoce koji ne žele da dozvole da njihova reka nestane, presahne ili postane privatno vlasništvo. Ta njihova hrabrost trebalo bi kod svih nas da izazove stid i sram…Iako to sada ne shvatate, to je i naš rat, ali toga ćemo postati nažalost svesni tek kada presuši česma i u našem dvorištu.

Ne bih da zamaram nekakvim statistikama, ali trenutno više od 20% svetskog stanovništva koje živi u gradovima vodom snabdevaju privatne kompanije.

Šta se desilo sa rezolucijom koje su Ujedinjene nacije donele 2010. godine i vodu proglasile osnovnim ljudskim pravom? Prema toj rezoluciji, pravo na bezbednu, čistu, pijaću vodu i na uklanjanje otpadnih voda je od suštinskog značaja za život svakog pojedinca i osnovno je ljudsko pravo.

A kod nas? Najvredniji izvori vode u Srbiji su već privatizovani i uglavnom su u vlasništvu stranih kompanija. Kakvog je kvaliteta ta voda, ne smem ni da pitam! Izmena zakona iz 2017. omogućila je i privatizaciju vodovoda koji su sada u kandžama skakavaca iz lokalnih samouprava koje njima i upravljaju. Naravno da je prvo na šta sam pomislio, monopolski položaj koji dolazi sa vrha i bojazan da će privatni vlasnici povećati cene, što će vodu učiniti nedostupnom za dobar deo stanovništva. Ali ne verujem da će altruisti poput njih uraditi nešto nauštrb sopstvenog naroda. Baazingaaa!