Sva ta moja borba za očuvanje ovo malo zdravog razuma, koji sam pomoću trikova uspeo da sačuvam, završi se još većom devalvacijom mojih sivih ćelija. Iako u svaku „igru“ uđem poput Crvene Zvezde, sa velikim entuzijazmom i željom da se sve završi makar remijem, na kraju uvek popijem barem tri gola. U gostima ili kod kuće! Potpuno svejedno.

Listam vesti na netu. Osećam kako mi krv brže struji venama. Gotovo da mogu da čujem svoje otkucaje srca. Sad me je već uhvatio napad panike. Pisanje ovog teksta sam nastavio tek nakon dva sata. Toliko je trebalo medikamentima da počnu da deluju, valjda? Zašto sam izgubio živce zbog vesti kakve slušam i čitam svaki Vučić dan?

Ugledni i prestižni stojednogodišnji magazin Forbs svake godine izbacuje kojekakve liste naj, sasvim najmoćnijih ljudi na planeti. Ponekad su to političari, ponekad samo bedni izgovori za ljudska bića. U stvari, dođemo na isto. Uglavnom se radi o čovečijim ribicama koje videvši svoje ime na toj listi momentalno doživljavaju višestruke orgazme: – O, kako smo prokleto moćni!

Ove godine na toj, Forbsovoj listi sto najmoćnijih žena u politici, našla se i Ana Brnabić. Kapirate zbog čega držim mokru kuhinjsku krpu na čelu dok ovo pišem?

I sve bi možda moglo nekako da prođe, da ispod te vesti nisam pročitao i predsednikovu izjavu gde „odgovorno“ kaže i tvrdi da se u Srbiji živi i zarađuje bolje nego u Nemačkoj!? Jel sada kapirate zašto natapam stare čarape u jabukovo sirće i navlačim ih na noge?

Objašnjenje da Nemac „možda“ zaradi hiljadudvesta-hiljadutrista evrića i da mora da izdvoji čak devetsto evra samo za stan, nadomešćuje činjenicom da Srbenda može lagodno da plati račune dvadeset hiljada dinara i da mu ostane za hranu, obuću i ostalo, verovatno misleći na konopac kojim može da se obesi.

Tamo u toj „prokletoj Nemačkoj“ hrana je skuplja, računi za struju takođe, o telefonu, internetu i registraciji kola i da se ne priča.

– Ne živi se tamo toliko bajno – reče Vučić i svojim ručerdama pogladi po masnoj kosi omalenu ali jednu od najmoćnijih političarki na svetu, Anu.

Dakle čitava ona priča o hirurzima, vozačima, našim blistavim umovima, IT stručnjacima koji napustiše Srbiju i uputiše se u tu zemlju trećeg sveta, Nemačku, u stvari su, poput one narodne, spali s konja na magarca. Ha! In your face, gubitnici!

Veće kolone Nemaca u potrazi za boljim životom, viđene su na gotovo svim graničnim prelazima ka Srbiji. Nezadovoljni Nemci, pošli su trbuhom za kruhom čuvši reči „Aleksandra Velikog“. Kako i ne bi? Zar i vi, da ste kojim slučajem Nemac, ne biste spakovali ono malo bede što imate i zaputili se u „Raj na zemlji“, gde ptice bude ljude, a matematika tumači onako kako on to želi. U „obećanoj zemlji“, petsto evra veće je od dvehiljade evra i jedan čovek misli umesto čitavog naroda. Kakvo olakšanje.

Onda se zaista i ne treba čuditi zašto su osnovci jedne škole u Sremskoj Kamenici dobili pismeni zadatak iz srpskog sa temom „Moj predsednik“. Šta, niste čuli?

Valja zahvaliti budućem „najvećem sinu naroda i narodnosti“ na svemu što nam je pružio. A pružio nam je mnogo! Sasvim druga stvar je što smo svi mi jedna nezahvalna đubrad. U Srbiji se deca leče sms porukama, za bratiju ne važi niti jedan zakon, on je naš advokat, sudija i porota, krivaca nema ukoliko on tako kaže! Povremeno kao i svaki „otac“, mora da nam zapreti prutom, dobro ajde i štangla je iz raja izašla, ali to je za naše dobro. Kako ćemo postati ljudi ako nas on tome ne nauči?

Mada… Ja sam nekako uvek više voleo, što reče neko, da budem gladan na svežem vazduhu, nego sit u nečijoj zadnjici.