Da je znao da će dva veka pošto je postao prvi ministar prosvete moderne Srbije srpska škola toliko da orone, mudri Dositej ni za živu glavu ne bi pristao da mu se ime nađe na spisku popečitelja. Da je znao kako će se kroz bezmalo dva veka pošto je objavio prvi „Srpski rječnik“, srpski jezik toliko odati propadanju, romi Vuk se ne bi, onako bangav, lomatao po našim vrletima da prikuplja i beleži.
Radili bi pametnija posla. Jer, godine dolaze i prolaze, godišnja doba se smenjuju, nižu se bune i ratovi, menjaju vladari, velmože i glavari, ali jedna istina ostaje neporecivom. Lakše je babi otići u raj nego Srbinu opismeniti se. Modri čivit i kažiprst njemu su zapisani.
Zašto sam tako ogorčen? Što tako lajem? Ne čangrizam. Ne teram modu. Uplašen sam. I zgrožen nad čerečenjem možda jedina dva preostala blaga koje ovaj narod još uvek (u traljama) ima.
Vreme od izbora do formiranja vlade mnogo veseli mene, nepopravljivog istinoljupca. U to doba koje potraje najduže tri meseca svi iskreno kažemo koliko smo u sengrupu do iznad guše i, nervozno vileneći dok čekamo „kabinet“, latimo se drugih „sporednih“ poslova. Pomoći nam nema. Sve nam ide od ruke. Šta god taknemo, upropastimo.
Sad smo se latili naše mladosti i jezika. Sređujemo ih preko male mature, divno zamišljene provere stasavanja mladih naraštaja u pismenosti, koju smo pretvorili u efikasnu overu nacionalne zaostalosti. Posle onomadne male mature s ponosom možemo reći – I nju, vala, razjebasmo!
Mi, prost, a i (može biti) malčice školovan svet upravo saznajemo da smo tolike godine provedene po skamijama uredno pasli travu iako smo mislili da se obrazujemo. Pasli smo travu, rekoh, jer da nismo, znali bismo kako lično ime može da se napiše i malim slovom a da se ne pogreši. I znali bismo da test iz matematike može da se kupi čak i od nakupaca paradajza na Zelenom vencu.
Šta je ono što iz naše tmurne zbilje upravo sad izbija kao truli zadah, što stiska za gušu i, kao sirćetna mušica jednjak, davi mi pamet? To je istina da napad na školu i jezik čine oni koji bi školu i jezik morali životom braniti – intelektualci. Svi! Oni što glume ministre prosvete i njihove pomoćnike, što glume dekane i prodekane, što glume profesore dr, nastavnike i pedagoge, što glume pesnike i književnike. Što glume „pamet“. I mi što ćutimo, što se saglašavamo, što nam srpski nije bitan jer znamo engleski i učimo francuski, što nam naša škola nije bitna jer već planiramo u koju ćemo stranu školu svoju decu da šaljemo. Što, čuvajući svoj paučinasti „intelektualni mir“, ne smemo da se uspravimo i nemamo herca da kažemo: „Dosta više, za ime Božje! Hoću da moje dete nauči! Hoću moje pravo da ga naučim! I pravopisu! I gramatici! I književnosti! I umetnosti! I matematici! I svemu onome što mu je za život potrebno.“ I urniše me to što mi se sve češće priviđa onaj avajni Milisav Lapovac koji je jednom, pre sto osamdeset godina, mahnito nagovarao knjaza Miloša da u Srbiji „valja pobiti sve što zna čitati i pisati“.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
