Biznisa je dosta bilo. Umorila se naša kolumna. Braneći stvarne od virtuelnih cifara. Život od politike. Ovog ponedeljka ćemo opet da se sećamo. Dođe to sa godinama. Daleko od očiju, blizu srcu.
Naša sela pusta i ostavljena. Nezaboravljena. Selo se počelo raspadati kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina. Kod druga Tita. Kad je svaki seljak imao samo jednu pouku. Uči, đete. Bježi odavde. Budi šta bilo. Samo da ne budeš seljak. Kao mi. Svi su poslušali. Pobegli. Dobri i loši. Mirni i nemirni. Ko još ne zna dobro da čita i računa i ko već piše pesme. Bolje „zadnji“ u gradu, nego „prvi“ u selu. Dobro se sećam tog vremena. U gimnaziji i na fakultetu. Samo smo začuđeno posmatrali. Kakve kuće i stanovi. Televizori i telefoni. Farmerke i patike. Sve što u selu nikada nismo videli. Samo da te niko ne pita odakle si. I šta su ti roditelji. Pa se jadna seoska deca dovijaju. Da ne budu obeležena u odnosu na gradsku. Umesto imena sela, kaže se ime najbližeg naseljenog mesta ili opštine. Majka je domaćica, a otac negde nešto. Dokle god može, krije se da su seljaci. Pogotovo kod suprotnog pola. Ko će sa seljačkim sinom ili ćerkom. Takvo bilo vreme. Za ogromnu muku i rad, seljak je imao samo da jede. Za sve ostalo, gde su trebale pare, nije se imalo. Ni za najbolje đake. Iako smo bili obeleženi (makar smo tako mislili), jedva smo čekali raspust da odemo u naša sela. Kuće su bile neugledne i nekomforne, ali su bile tako tople. Kao jutarnje, tek pomuženo mleko. Kad nas posle pitaju, gde smo bili, niko ne pominje da smo kosili, kopali i čuvali krave. Nekako se zabašuri. Kupali se, pecali. Igrali „lopte“ u dvorištu škole. Prvih mesec dana u školi i na fakultetu, kriju se ruke. Dok ne prođu žuljevi.
Tako sam i ja bio iz Ražane i Kosjerića, a ne iz sela Rosića. Otac Čedo je imao zemlju, ali i radio u zemljoradničkoj zadruzi (šatro). Majka Milina je bila domaćica. (Prećutkovao sam, da osim ručka i drugih „domaćinskih“ poslova, po ceo dan radi u štali, njivi i livadi). Istina, kad te ostala deca „prihvate“, razlike su se brisale. Počeli smo stidljivo da pominjemo i svoja sela. Posle su nam ponekad svraćali drugari iz grada. Kad krenu na more. Ili na radnu akciju. Dok su naša mora i radne akcije bili verski praznici. Kako smo voleli Ivanjdan, Prokop, Ilindan i druga crvena slova. Lopta i reka. Teško je sakriti suze. Čak i posle toliko godina. Krili smo one koje smo najviše voleli. Ostali smo im dužni. Danas, kad ih nema, kad su sela zarasla, hvalimo se da smo iz tog i tog lepog sela. Razdužujemo se kod svojih dragih, umornih roditelja.
Sa ovom, uvek ide i druga slika. Objavljena u Danasu pre desetak godina. Pešačio sam Brdom Grad. Planinom od hiljadu metara. Tačno u centru trougla koji čine Povlen, Maljen i Zlatibor. Kad izađeš, na vrh, sve ravno. Vidiš pola Srbije i Bosne. Carstvo mekanih, zlatastih livada. Borova, kupina i jagoda. Na samom vrhu, prema Jelovoj gori, pokošena ogromna livada. Hektar i po. More otkosa. Još malo pa suvi. Spremni za plaštenje. Na celoj livadi samo jedna senka. Baka od osamdesetak godina. Pogurena do zemlje. Vile duplo veće. Rastresa otkose. Da se brže osuše. Sizif i njegov kamen su bleda kopija bake u crnini u moru otkosa. Provališe nezaustavljive suze. Zašto je život ponekad ovako okrutan. Kad se suze osušiše, priđoh. Bako, možete li sami. Imate li koga da pomogne. Dajte meni malo vile. Da vas odmenim. Ne treba sine. Fala ti. Navikla sam ja. Doći će moji. Teško da će doći. Da ih ima, pogurena baka bi sedela u hladovini. Donosila vodu. Nešto se slomilo. Nestalo veličanstvene prirode. Svilenih trava. Sunca koje miluje. Samo je ostala slike pogurene bake. Same u ogromnoj livadi. Od tada, uvek ide sa mnom.
Da ne beše maline, crvene kraljice, sva sela u čarobnom trouglu između Povlena, Maljena i Zlatibora bi ličila na prethodnu sliku. Nisu mladi ostali. I dalje idu. U gradove i Evropu. Škole, fakultete, posao. Ali se leti vraćaju. Kad krajem juna, crvena kraljica dođe. Tu se krije odgovor i naravoučenije. Bilo bi sela, kad bi bilo para. Tamo gde se najviše radi, a ima najmanje para, nema života. Samo oronulih kuća i sedih starina. Iako je poljoprivreda naša najveća šansa. Ne treba nam more, kad imamo Vojvodinu. Sve tako godinama. Epilog je poznat. Mi tri, Holandija (velika kao Vojvodina) 70 milijardi evra od poljoprivrede. Sa tendencijom pada. Ostaje nam samo da citiramo Sokrata. Ja znam, da ništa ne znam.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
