Zatim papiri i ostali dokazi. Da zamkovi i vile toliko ne štrče, verovatno bi se, umesto zakona o lustraciji, pričalo o zakonima o potpunom zaboravu i zabrani podsećanja.“ Od najavljivanog povratka više milijardi ostrvskih (Kiparska, Kajmanska, Maršalska i ina) deviza, vratile se samo mrvice – da se kupe devastirane firme u procesu privatizacije. Dupla ironija.

Sad je pomalo slična situacija. Samo se uloge promenile. Osumnjičeni za korupciju su oni koji su posle „Petog“ trebali da sude za pljačku para i korupciju bivšim. Što neko reče, prava vremenska mašina. Bivši postali sadašnji, doskorašnji bivši, lud zbunjenog…

Samo da opet ne bude isto ili slično. Da je bilo i da ima korupcije, svi znamo. Ne bi na svetskoj Super korupcija ligi država bili pri samom vrhu tabele. Jedino što se opet ne zna ko se iz državnog vrha bivših i sadašnjih čimbenika obogatio na bazi državno-političkog i partijskog monopola i pozicije. Sve kao posle „Petog“.

A moglo bi se znati. Kako se ono u narodu kaže – sve možeš sakriti, osim kašlja, ljubavnice i para. Zašto postoje ovolike bije, cije i ostale policije. Sa sve svemogućim Guglom. Koji sve zna i sve može. Kad je Tito sa primitivnim računaljkama i mastiljavim olovkama ispitivao poreklo imovine mangupima u sopstvenim redovima, kako sadašnje moćne policije sa računarima koji sve znaju i mogu, ne mogu nikako da nađu one koji su se, radeći „državni“ posao, obogatili preko noći. Kao i one gazde koji primaju jedan ili dva minimalca, a voze džipove i jahte, i troše mesečno desetine hiljada evra (setite se našeg originalnog paradoksa – gazda milioner, firma prosjak, o kome sam više puta pisao). Naravno, ako su nekome pare došle iz inostranstva, svaka čast, to je za nas izvoz i spas za sve deficite (budžetski, trgovinski i bilans tekućih plaćanja).

Elem, nema druge nego da se napravi spisak ko šta ima. Pogotovo državnih velikodostojnika i gazda milionera čije su firme „prosjaci“. Sa sve imovinom i kešom prenetim na žene, braću, kumove, ljubavnice i svastike. Pa ako uz sav taj keš imovina nije mogli da se finansira iz plate, poklona ili doznaka iz inostranstva, eto potencijalne „zloupotrebe službenog položaja“.

Nemojte grešiti dušu i pritvarati i sumnjičiti ljude, ako analiza kaže da se nisu „omastili“ preko noći. Je li se eksministar i profesor univerziteta obogatio tokom ministrovanja ili nije. Nije valjda svesno drugima pribavljao veliku materijalnu korist, a sebi „šipak“. Ako nisu delili, on nije za pritvor, nego za „Lazu“. Sve je u dlaku isto i sa pritvorenim gradonačelnicima, konsultantima i ostalim „krivcima“. Imaju li ili nemaju, bre.

Ako nemaju, onda je sve kao posle „Petog“. Korupcija trajala i traje, a hapse se sitne ribe (doktori za 200 evra) i politički protivnici. Oni koji su centar korupcije ostaju i traju. Zar nije simptomatično da se preko medija (često naručeni tekstovi za politički „odstrel“) i u Parlamentu, već godinama piše i priča ko je i koliko dobio od Miška, Šarića, Canete i drugih domaćih „darodavaca“? Hoće li jednom taj spisak izaći? Ili su svi dobijali, pa čuvaju jedni druge?

Ako već jednom ne nađemo konkretne pare kod konkretnih ljudi, opet smo uzalud krečili. Opet i opet. Neko je uzeo i uzima. Neko zna ko su ti, ali neće da kaže. Čik neka „glavni“, kao Tito nekada, naloži da se počne sa ispitivanjem porekla imovine i objavljivanjem spiskova ko je od koga, kad i koliko dobio. Ako to uradi, zaista će biti „glavni“. Tada i samo tada. Hoćemo li opet da se kladimo?

Autor je ekonomski analitičar