Zar je naša „hraniteljka“ zaslužila da se, ručno brana i birana (sitne i oštećene ne mogu – moraju u kacu) da se Leta Trinaestog prodaje za 10 dinara. Nepunih devet evrocenti. I to franko kupac. Što znači da i prevoz mora da se plati. Pa kad se „podvuče crta“, jedva se pokriju troškovi berbe i prevoza. Za prethodna ulaganja – orezivanje, prskanje, okopavanje, navodnjavanje, košenje… nema ni dinara. Šta tek reći o naknadi za sopstveni (porodični) rad i zaradu. Pritisla nestašica i besparica, pa ljudi opet beru i daju. Nema šta drugo. Makar za BUŠ(brašno, ulje, šećer). Vratila se „siromaška“ vremena. Kad je bitno nekako skrpiti za BUŠ. Ostalo ako bude, bude.

Ma dobro je da šljivu iko hoće. Šta bi bilo da nema ni ovih „mizernih“ 10 dinara. Trulile bi po zemlji kao „posestrima“ jabuka. Prođite Srbijom i videćete na zemlji, kako trule milioni kilograma domaćih jabuka. Neka samo niko ne kaže – što ne skupljaju i peku voćne rakije. KO i KOME, naivne neznalice.

Pa posle čik da neko kaže (preostalim) seljacima – poljoprivreda je naša najveća šansa. Ako šljiva solidno rodi, po hektaru dobijete 10 tona. Hektar čačanske rodne, sto hiljada dinara ili 870 evra. Znate li vi gospodo čitaoci i „čimbenici“ iz resornog ministarstva, koliko je to hektar šljive. Gazda bio, gazda odsto, za 900 evra. Neka hvala. Bolje brati malinu ili kupiti šljive kao sluga nego biti „gazda“.

Ostaje onaj večiti paradoks. Ne zna se šta je gore. Ni kad rodi, ni kad ne rodi. Time se opet (po ko zna koji put) vraćamo na jedino moguće naravoučenije. Našoj „najvećoj šansi“ treba hitno i neodložno „nju dil“ ili „novi dogovor“. O čemu smo već pisali u nastavcima. Bez države i lokalnih samouprava nema nju dila. Na primer, godinama se priča da kad bi Srbija svežim i zamrznutim voćem „hranila“ samo deo Moskve, sav rod bi planuo. Zašto onda nema „braće Rusa“. Ako su došli i za male pare uzeli NIS (što je, osim prodajne cene dobro, jer je država, po definiciji, najlošiji preduzetnik), gde je međudržavni sporazum oko isporuka našeg voća. Zajedničke firme, ruske hladnjače i sušare. Da je svaka stota reč o „prijateljstvu, bratstvu i mogućoj neograničenoj poslovnoj saradnji“, pretvorena u ruske i rusko-srpske hladnjače i sušare, danas bi ih bilo na desetine. A šljiva bi makar vredela 25 do 30 dinara, kao prošle godine.

Na kraju, da se podsetimo osnovnih uloga države u „novom dogovoru“. Tri kapitalne stvari – da se obezbede najmanje tri milijarde evra (javni dug, koncesije, otplata investicionih ulaganja budućom proizvodnjom i slično) za navodnjavanje novih 900.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Da svaki seljak (koji radi ili ima šansi da radi za tržište) ima svog besplatnog „izabranog agronoma“. I konačno, da taj novi uvećani prinos ima siguran plasman preko podizanja logističkih centara za otkup, preradu i plasman svežeg, zamrznutog i sušenog voća, pri čemu država i lokalne zajednice treba da obezbede projekte i infrastrukturu i animiraju i dovedu domaće i strane akcionare i kupce.

Za ovogodišnju šljivu i jabuku je kasno, ali sve šanse nisu izgubljene. Novi ministar, novi dogovor. Da i seljaci jednom zaista budu „gazde“. Da se vrati elementarno dostojanstvo šljivi i jabuci. Sve ćemo videti u ovo isto vreme Leta četrnaestog.

Autor je ekonomski analitičar