Gde se film prekinuo? Zašto već godinama i decenijama ne koristimo šanse, pa čak i ono što je bilo ne dostižemo. Iako ima znanja. I iskustava drugih. Možda bi i uspeli da nema ona dva, često pominjana tega. Partokratija i centralizacija. Prvi teg ne da da se izvrši selekcija i finansiraju pravi prioriteti i komparativne šanse (svakoj partiji je sopstveni resor „komparativna šansa“), drugi nas podelio na „ove gore“ i „one dole“. Ovi prvi sve znaju i o svemu odlučuju, iako se pravi život odvija „dole“.

Drugim rečima, bez velikih promena sistema i modela funkcionisanja, ništa od jedinstvene strategije i poljoprivrede kao najveće šanse.

Sistem neka menjaju političari (koji su i suspendovali šanse), mi da počnemo priču o nju dilu (novom dogovoru). Naravno, prva tačka poljoprivreda.

U Srbiji ima 4,2 miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Kad bi se sve obradilo i na primer zasejao kukuruz, sa prosečnim prinosom od sedam tona po hektaru i trenutnom cenom od oko 260 evra po toni, dobijamo vrednost bruto proizvoda od 7,64 milijarde evra. Više od našeg kompletnog izvoza. S tim da je kukuruz primarna sirovina i repromaterijal za meso i mleko. Plus voće, povrće i prerada. Stignemo do potencijalne cifre od 30 milijardi evra koliki je naš bruto domaći proizvod. Dakle, kad bi znali kako, i napravili početne pare, imali bi samo od zemlje i prerade njenih „darova“ koliko sada imamo ukupno. Uz dodatnu, najbitniju činjenicu, da SEKA(svetska ekonomska kriza) u poslednjih pet godina, nije ugrozila ili razorila jedino tržište hrane. Naprotiv, cene i tražnja su imale blagi rast sve ovo „krizno“ vreme. Tako će i dalje biti, imajući u vidu procenu da će u 2030. godini (dakle za manje od dve decenije), biti potrebno duplo više hrane nego što se proizvodi sada.

Sve se „skockalo“ osim nas samih (i onih „tegova“). Zato prvi predlog novog nju dila glasi – od raspoloživa 4,2 miliona hektara, mora da se umesto sadašnjih 200.000, navodnjava najmanje 1,1 milion. Kad se uzmu u obzir ovih obezbeđenih 400 „šeikovih“ miliona evra, nedostaje za realizaciju ovog mega kapitalnog projekta od tri do četiri milijarde evra. Koje moraju da se nađu po svaku cenu. Kreditima, koncesijama, prodajom proizvodnje unapred („u zeleno“). Ako smo se zadužili 17,67 milijardi evra (javni dug države), a ukupno sa privredom 25,72 milijarde, za „sve i svašta“(pre svega za pokriće mnogobrojnih budžetskih deficita i partijskih projekata), za zalivne sisteme moramo da nađemo pare.

Kao i kod puteva, radi se o klasičnom ekonomskom multiplikatoru. Uložite milijardu, vrate se dve-tri milijarde. Samo da se oslobodimo onih tegov

Autor je ekonomski analitičar