Da se podsetimo. Naši putari su prošli ili prolaze kroz četiri faze. Gore dole. Prva faza je bila u Titovo vreme. Tada su izrasli. Poslali internacionalci niskogradnje. Ratko Mitrović, Planum, Energoprojekt. Dobijali su najveće i najsloženije projekte. Pravili su puteve, pruge i hidrocentrale u belom svetu. Posebno kod nesvrstanih. Kod kojih su Tito i Jugoslavija bili najveći autoriteti.

U drugoj fazi, u SM (Slobodan Milošević) vremenima, putari su pali. Međunarodne sankcije su ih proterale sa mnogih gradilišta. Država se raspala, građanski rat i hiper inflacija su devastirali čitav ekonomski sistem. Naravno i putare. Koji bez kapitalnih infrastrukturnih investicija nemaju šansi. U zemlji nema posla, u inostranstvu nisu poželjni. Iz velikog plusa, u veliki minus. Inženjeri i majstori počeli privatni biznis, gorivo i rezervni delovi se maksimalno krali, mašine ubrzano raubovale.

Posle kiše, sinulo je sunce. Najpre stidljivo, zatim sve više. Posle dvehiljadite, za putare došlo „zlatno doba“. Kao kod Tita. Evropa dala mnogo para, donacija i dugoročnih kredita, država dala posao. Prvo održavanje i revitalizacija postojeće oronule saobraćajne infrastrukture. Zatim koridori i mostovi. Veliku većinu tendera dobijali naši. Pojedinačno, ili u konzorcijumu. Kriterijumi bili prilagođeni našim putarima. Nisu tražene rigorozne reference.

Da si radio to i to, da imaš mašina i inženjera toliko i toliko, da imaš bankarske garancije. Isplatilo se. Putari se oporavili. Energoprojekt, Putevi Užice, Planum opet postali „internacionalci“. Istina, bilo je i velikih potresa. Kad je država kasnila sa plaćanjem. Što se poklopilo sa dolaskom SEKE (svetske ekonomske krize), Leta Osmog. Bogami, i „kraduckalo se“, kako je to priznao „narodni“ Velja (Ilić).

Posle skoka u trećoj, u četvrtoj fazi, počev od Leta Dvanaestog, očekivao se dalji napredak. U skladu sa imenom partije na vlasti. I planom ubrzane izgradnje koridora i brzih pruga. Očekivanja velika, rezultat porazan. Nijedan kilometar koridora nisu ugovorili naši putari. Kao direktni izvođači. Sve su dobili stranci. Na Istočnom i Južnom koridoru posao dobili Grci, Bugari, Španci. Deonicu LJig – Preljina gradili Azerbejdžanci, a Kinezi deonicu Obrenovac – LJig.

Oni dali dugoročne kredite Srbiji. Sami grade. Povraćaj glavnice siguran, država dužnik. Plus kamata. Pare od kredita sami troše i raspoređuju. Našim putarima kao podizvođačima, mrvice. Najviše 50 posto, od ugovorene cene. Na primer, kubik tampona je ugovoren po 4,5 hiljade dinara, našem kamenolomu se plaća hiljadu i petsto. I sve tako. Kad naši rade. Kome sve ide preostalih 50 posto, samo se nagađa. Više inženjera građevinaca, od kojih su neki „preživeli“ sve četiri pomenute faze, tvrde, da, ako se kod Velje kraduckalo, sada se baš krade. Ostane dosta. Još se doda i za „naknadne radove“. Cifre se ne pominju. Isti izvori tvrde da su zato birani stranci.

NJima je svejedno kome će, i gde da plate proviziju za dobijanje posla. Na to i to ostrvo. Može. Vidimo se na sledećem koridoru. Naši su nepouzdani. Ne znaju da čuvaju tajne. Vole da se pohvale. Koga smo mi danas videli i predali akt tašnu…! Drugi izvori, ekonomisti, opet tvrde, da u poslednjim godinama, ima mnogo slobodnih para, kamate su oko nule, pa bi bilo jeftinije uzeti dugoročni kredit od banke, i raspisati tender, prilagođen našim putarima.

Tako stigosmo i do Moravskog koridora. Od Preljine do Požege. Prvo se govorilo o direktnom međudržavnom aranžmanu sa Turskom. Kasnije se ipak dogodio tender. Sa jednim učesnikom. Turskim Behtelom. Nije šija nego vrat. Na posao od 800 miliona, jedan učesnik. Upućeni tvrde, da u uslovima tendera samo što nije postavljena slika Behtela. Što nema naših. Ne ispunjavaju stroge tenderske reference. Što se nisu udružili u konzorcijum. Opet su daleko. Ko će dati bankarsku garanciju blokiranim putarima. Možda je pravo pitanje, što ovu veliku i tešku deonicu, nisu podelili na četiri, i za svaku raspisali tendere. Sa „slikama“ naših. Da na velikom poslu ozdrave. Kao u drugoj fazi.

Odgovor je prost. Nisu dobijali ni do sada. Ko će da se bakće sa sirotinjom. Pored svetskih internacionalaca. Kakvi su i naši, bili nekada. Sad su im računi često blokirani, male plate kasne, inženjeri, vozači, bageristi, asfalteri odlaze u Sloveniju i drugde, poslove na rehabilitaciji lokalnih i regionalnih puteva vode penzioneri, malo ili nimalo se ne investira. Gorka istina.

Možda je baš zbog propasti naših putara, pre nekoliko godina izgradnja Moravskog koridora trebala da košta od 450 do 500, a sada je ugovoreno za 800 miliona evra. Našima opet ostaju mrvice. Ako ih dobiju. Da, kao podizvođači, sve dobro urade i naplate 50 posto od ugovorenih cena. Definitivno se pokazalo da su od naših, mnogo poželjniji „naši“ stranci.,

Dragan Vujadinović, ekonomski analitičar