Ako može predsednik, moraju svi, svi, svi… Naša kolumna se „oprašta“ od Kopa analizom besede profesora, ministra za pare, o pet fiskalnih konsolidacija u poslednje četiri decenije. Prva – Milkina, poslednja -njegova. Fiskalna konsolidacija se sprovodi kad se, kao spojeni sudovi, udruže budžetski deficit i javni dug. Koji nastaju kad su privredni rast i investicije mali, a troši se više nego što ima. Zbog rizika bankrota javnih finansija stare Jugoslavije, u posttitovskom periodu prva fiskalna konsolidacija pokrenuta je početkom 1980-ih. Decenija samoupravnog socijalizma kada su Titu svi nudili pare, a privreda stagnirala, izazvala je veliku fiskalnu i dužničku krizu. Program Milke Planinc („čelične ledi“ ex Ju) napušten je posle dve godine. Dogovorna ekonomija (čitaj:politika) uzvratila je udarac. Novi „spasilac“ (krajem 1980-ih) zvao se Ante Marković. Startovao je novi, drugi po redu, program makroekonomske i fiskalne konsolidacije. Šanse su bile se velike. Berlinski zid je pao. Sovjetski lager se raspao. Jugoslavija je imala sve šanse da bude lider u promenama sistema (uključujući i insajdersku privatizaciju). Onda se desio poznati scenario. Političari su se „uplašili“ da će ekonomija pobediti, a oni ostati bez „prestola“. Početni izuzetni rezultati, nasilno su prekinuti razbijanjem države i građanskim ratom.

Treći program monetarne i fiskalne konsolidacije, donet je u uslovima međunarodnih sankcija i hiper inflacije koja se merila desetinama nula. Ujutro prmite platu, u podne možete da kupite paklo cigareta. A onda je stigao Dragoslav Avramović, koji je brzo postao omiljen u narodu. Jer je govorio tako da ga svi razumeju. Šta se posle toga dešavalo, svi znamo. Program je napušten, profesor otpušten. Četvrti program fiskalne konsolidacije (Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić) započet je u postpetooktobarskom periodu. Posle čitave decenije ekonomskih sankcija i „prespavane“ najveće tehnološke revolucije, narasli su spoljni i unutrašnji dugovi (setite se samo stare devizne štednje), privreda je stagnirala, a dinar padao. Posle početnih uspeha merenih „pokoravanjem“ inflacije, stabilizacijom kursa i rastom BDP-a, došlo je do neželjenih efekata. Čim se smanjio dotok strane valute (novo zaduživanje, doznake, predpristupni fondovi EU i donacije) opasno se povećao spoljnotrgovinski deficit (pokrivenost uvoza izvozom) i deficit tekućeg računa plaćanja. Potom je stigla SEKA (Svetska ekonomska kriza), spasonosne doznake „naših“ – pale. Ekonomski sistem se „ljuljao“, ali je javni dug bio pod kontrolom (45 odsto BDP-a), privreda se „mučila“, ali je radila.

Onda su opet došle teške godine. U periodu od tri godine (od 2012. do 2015), budžetski deficit je dostigao gotovo sedam odsto, a javni dug prešao „kritičnih“ 70 odsto BDP-a. Za tri godine, šest i po milijardi evra. Pretio je bankrot javnih finansija, pa je novi „spasilac“ Dušan Vujović, krajem 2014, „lansirao“ peti program fiskalne konsolidacie. Da bismo bili objektivni, citiramo samog autora. „U poređenju sa prethodna četiri programa fiskalne konsolidacije, peti program je ostvario realno i ogromno poboljšanje dva deficita (unutrašnjeg – fiskalnog i spoljnog – tekućeg bilansa plaćanja), preokrenuo dinamiku rasta BDP-a (sa trenda stagnacije i pada posle izbijanja globalne krize, na trend održivog rasta od 3,5 do četiri odsto), značajno smanjio nezaposlenost, podigao SDI (strane direktne investicije), unapredio poslovno okruženje i poziciju Srbije na međunarodnim finansijskim tržištima. Fiskalni bilans je unapređen od deficita koji je iznosio 6,6 odsto BDP-a (krajem 2014) do suficita od 1,2 odsto BDP-a (krajem 2017. godine). Obrtna tačka u dinamici kretanja BDP-a dogodila se u trećem kvartalu 2014. kada je zabeležen pad od 3,7 odsto na godišnjem nivou. Od tog trenutka BDP se kreće uzlaznom putanjom i očekuje se da u ovoj godini dostigne rast veći od 3,5 odsto, a u narednim godinama četiri odsto. Krajem 2017. udeo spoljnog duga u BDP-u smanjen je za deset procentnih poena i do kraja ove godine se očekuje da se spusti ispod linije od 60 odsto, definisane Mastrihtom. Nezaposlenost je smanjena za više od 10 procentnih poena. Inflacija je veoma niska (oko dva odsto) i veoma stabilna. Isto važi i za devizni kurs. Kreditni rejting zemlje je popravljen uz rekordno smanjenje kamatnih marži, čime je značajno smanjen trošak javnog duga i kamata po kojima se privreda zadužuje u zemlji i svetu. Ukratko, Srbija je veoma uspešno završila program fiskalne konsolidacije podržan trogodišnjim aranžmanom iz predostrožnosti MMF-a“.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da još jednom ponovimo. „Profesore, da niste malo „preterali“! Niko ne poriče da je peta fiskalna konsolidacija zaista eliminisala budžetski deficit i smanjila javni dug. Što je dobro. (Uzgred budi rečeno, osim ministra, svi ostali su bili tu, od 2012. do 2014. godine, kad su „podivljale“ cifre). Nije dobro što je privreda „poturila“ leđa. Povećane stope PDV-a, poreza na dobit i naročito akciza. Posledice su „opasne“. Žrtvovani su rast BDP-a i nove investicije. Kumulativni rast BDP-a u periodu od 2012. do 2017. godina iznosio je nepunih šest odsto, dok je u devet zemalja u okruženju oko 17 odsto, a u Rumuniji, na primer, čak 25 odsto. Investicije učestvuju u BDP-u sa 18 odsto, a u zemljama u okruženju – 22 odsto. Prema tome, profesore, ako se privreda ne rastereti i počne da raste, uskoro ćemo videti i šestu konsolidaciju. A Vi ćete u „arhivu reformatora“.

Autor je ekonomski analitičar