To što se prekjuče desilo oficiru Vojske Srbije – da mu naprednjaci zakucaju na vrata – dešavalo se i mnogo puta ranije svakakvom poštenom svetu koji ne otvara ni poštaru, ako baš ne mora.
Takva su neka vremena došla.
„Da li ste razmišljali o spasenju?“ – zakucali su i meni na vrata hiljadu puta Jehovini svedoci sa onim svojim biltenima koji liče na propagandni materijal Srpske napredne stranke.
Biltenima, gde je i Isus Hrist fotošopiran tako da uopšte ne liči na sebe, ma kakvi sebe, uopšte ne liči ni na sebe ni na Aleksandra Vučića.
Vučić je, primetio bih, u naprednjačkom propagandnom materijalu fotošopiran tako da uopšte ne liči na Isusa Hrista, kako je unapred zamislio anonimni naprednjački stilista, već više liči na Vučića.
Elem, uvek bih Jehovinim svedocima objasnio da nisam zainteresovan, tačnije – da nisam razmišljao o spasenju – jer novinarima obično nema spasa čak ni kad se učlane u Jehovine svedoke.
Naprednjaci su odavno prestali da nam kucaju na vrata, zato što im je par puta otvorila moja supruga, tradicionalno neljubazna prema toj vrsti Jehovinih svedoka.
A jedan komšija im je temeljno objasnio šta sve misli o Srpskoj naprednoj stranci. Koliko se moglo čuti u hodniku, objasnio im je detaljno baš sve što ga je tištalo, o svakom od njih ponaosob – od opštinskog odbora Stari grad do Glavnog odbora, pa nadalje.
Izgleda da im se to nije svidelo, tako da odavno ne dolaze u našu zgradu, zato što je mnogo bolje da sigurne glasove tražiš po sigurnim zgradama.
Ova naša je verovatno negde ubeležena kao nesigurna zgrada sa nesigurnim glasovima.
Pa, ako nas se sete na Dan bezbednosti, sete se, ako ne, nikom ništa, to je bila naša dužnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
