Stvar je, dakle, tipično „danasovska“ – mi smo novine koje su se uvek zalagale za normalnu komunikaciju – u svetu, regionu, državi i redakciji.

Ipak, dok je budala biće i radikala – i obratno – tek, pripala mi je čast & nesreća da uređujem Danas u postradikalskom „zlatnom dobu“, periodu posle otkrića Higsovog bozona, božje čestice, koja se na ovim prostorima pojavila u vidu Higsovih Bizona, predsednikovih čestica.

Uređivao sam Danas baš u vreme izložbe „Necenzurisane laži“, kada je predsednik obišao tu originalnu naprednjačku postavku, naprednjački Luvr, sastavljenu od 2.500 naslovnih strana, komentara, analiza, karikatura iz slobodnih medija, među kojima je prednjačio Danas, a onda izjavio za Pink: „Devedeset odsto stvari ovde prvi put vidim, ali u njima nisam primetio nijedan ozbiljan argument“.

Iz toga se moglo zaključiti da predsednik, pored svih talenata, ima jedan neverovatan – on za pola sata, koliko je bio na izložbi, može da pročita i pregleda oko 2.250 tekstova i karikatura koje prvi put vidi i da se tako uveri da u njima ne postoji nijedan ozbiljan argument.

Taj talenat primećen je i u našem slučaju. Predsednik ne čita Danas, kako sam tvrdi, ali uvek komentariše šta piše u Danasu, iz čega se može pretpostaviti da on zna šta piše u novinama koje ne čita. Još jedna specijalna vrsta sveznanja i vidovitosti.

Sem toga, predsednik zna da je Danas tabloid, da ima tiraž „3.000 prodatih primeraka sa sve pretplatom“, pa ta glupost vremenom postaje omiljena floskula Vučićeve propagandne mašinerije gde se Danas opisuje kao „Đilasov smešnotiražni tabloid“, što nam izuzetno prija i predstavlja podsticaj za dalji rad.

Zato je i logično da prvi tekst posle ovog uvodnika piše baš Dragan Đilas, vlasnik Danasa po Informeru, Pinku, predsedniku i ostalima koji ponavljaju sve što predsednik kaže, a naročito ono što predsednik slaže.

U pitanju je specijalna vrsta ljudi, dakle, kojoj se priviđaju stvari koji ne postoje, te je u njihovim vremenima veoma teško praviti novine, jer mnogi od njih ne znaju da čitaju redove, ali znaju da čitaju između redova, što je grdan problem. Pošto između redova ne piše ništa, već možeš da pustiš mašti na volju, stručno rečeno, Informeru na volju, Martinoviću na volju, Vulinu na volju i svakakvim ostalim paranormalnim pojavama na volju.

Jednom je Koraks nacrtao Gebelsa i Hitlera, a oni su svi tvrdili da je Hitler u stvari Vučić. Što je najgore – i predsedniku Vučiću se priviđao Hitler od samog sebe jerbo je izgleda od silnog posla zaboravio kako tačno izgleda, a nema ogledalo. Onda se i Ministarstvu kulture i informisanja priviđao Hitler. Tog novembra prošle godine iz Ministarstva kulture & informisanja poslali su svim medijima saopštenje iz koga se može zaključiti da se na Koraksovoj karikaturi sa naslovnice Danasa, gde nigde nema Vučića, ali ima Hitlera, nalazi Hitler, lično, preobučen u predsednika Vučića. A možda i predsednik Vučić, lično, preobučen u predsednika Hitlera. Ko bi ga znao na šta su tačno mislili.

Već je sve počelo da liči na ukazivanje Gospe u Međugorju ili Svetog Vasilija na cepanici u selu Kamenica Donja, samo je falilo da Treće oko objavi naslov: „Čudo neviđeno! Na naslovnoj stranici Danasa ukazao se lik predsednika Vučića sa brčićima!“

Da kojim slučajem objavimo tekst o životu bizona u Severnoj Americi, odnekud bi se pojavio Dragan J. Vučićević i zakukao: „Ovo garantovano misle na mene. A ako ne na mene, onda sto odsto na predsednika!“

I pošto imaju stanovitih problema da shvate tekst komplikovaniji od scenarija za „Kursadžije“, kao i da napišu nešto šarmantnije od deklaracije za dezodorans, njihova Srbije čita medije koji nisu Danas, Nedeljnik, Vreme, NIN, njihova Srbija ne gleda N1. Da budemo realni i da se ne lažemo – Srbija neće da čita te medije jer Srbija voli da je farbaju, ne treba joj koliko-toliko objektivno informisanje, ne treba joj dobar članak, dobar intervju, dobra kolumna. Srbija, na žalost, otkida na budale, ludake i sve ostale (o)tužne klovnove koji traju…

Zato u ovom rođendanskom delu Danasa koji je pripao meni za „uređivanje“ imate kao ilustracije crteže dece zaposlenih u našoj redakciji. Dece koja će jednog dana promeniti Srbiju. Za nas je već, pravo da vam kažem, prekasno. Ali ne možete reći da nismo pokušali. I to će na radost te dece ostati negde zabeleženo.

Na narednim stranama imate i lepu, toplu, priču naše urednice Kulturne rubrike Ivane Matijević koja piše kako ni opaka bolest ne može da ti poremeti život ako si snažan, a kamoli neko ko nije tako opasan ni strašan kao ta bolest. Naša Ivančica je ono što je Danas bio ove 22 godine. Neko ko se smeje čak i pod vešalima.