Ozbiljnost prvog aprila

 Nepoznati genije je međutim smislio zanimaciju po imenu kajron. Zanimacija zvana kajron obaveštavala je gledaoce Javnog servisa tokom utakmice Partizan – Makabi da ako eventualno obrnu kanal i na drugom RTS chanellu ugledaju Tomu Nikolića, misleći da je Vejn Runi, nikako ne pomisle da se Toma podmladio (čitaj: promenio preko noći), niti da se Runi malko fucnuo (čitaj: postao Dragan Todorović). Pogotovo je nezgodno bilo ako na drugom kanalu, ali o tome nas je upozoravao kajron na prvom, ugledate, recimo, Nadu Kolundžiju u terminu Mančester junajteda i pomislite: „Ala im je plav golman…“ Ili ugledate Velju Ilića, ubeđeni da je pred vama Riberi, i pomislite: „Ala je zgodan ovaj Riberi, pljunuti Velja…“

RTS je u besno-ironičnom kajronu obaveštavao auditorijum da ne mogu direktno iz Minhena prenositi ni Bajern ni Mančester, jer je tako, mimo pravila UEFA, odlučila Slavica, pomalo Đukić, pomalo Dejanović. Zašto? Zato što se na drugom kanalu, procenila je Slavica, a pisalo je u kajronu, dešava nešto od „izuzetne važnosti“. Šta ima važnije od utakmice Mančestera i Bajerna u četvrtfinalu Lige šampiona što može da dotakne našu zemlju i naš narod? Izuzetan događaj – DS i SNS se driblaju ko će uvijenije posle 15 godina osuditi zločin tokom genocida u Srebrenici ili genocid tokom zločina u Srebrenici. Kao i sve druge zločine, moliću lepo, podvlačio je svaki hiperrealistički govornik, počev od izumiranja dinosaurusa, preko Termopilskog klanca i svinjokolja u Farkaždinu.

Šta je bilo na kraju? Ništa. Bajern je pobedio Mančester 2:1. Ali smo to videli tek naknadno, kada je ostatak Evrope već gledao uvod revanš meča u Mančesteru. U međuvremenu je i Partizan pobedio Makabi, ali je situacija na domaćem terenu ostala dovoljno „balvanska“, u smislu ovnova na dotičnoj lokaciji. Slavica Đukić Dejanović, naime, smatra da oni koji ne gledaju Partizan-Makabi, vole da uživaju u lepršavoj igri DS-a i SNS-a, umesto da gledaju Mančester i Bajern. Zato trajanje Skupštine Srbije treba ograničiti na 90 minuta, bez poluvremena.

Da se sve ovo odigralo danas, prvog aprila, shvatili bi ozbiljnost onog RTS kajrona. Namerni da dostojno obeleže prvi april, urednici srpskih medija imali su prošlih godina običaj da tog datuma smisle neke potpuno neverovatne naslove: Toma u Briselu, Vučić u Vašingtonu, Jovo Kapa ikona „druge Srbije“, Dinkić svečano dočekao žirafu, Slavica Đukić jača od UEFA, ne sluteći da tako anticipiraju, iliti rečnikom poznate folk pevačice – anticipiraju stvarnost. Aprili-li-li je u Srbiji izgubilo svaki smisao, nema te prvotravanjske šale koja ovde kad-tad neće postati istinit vanprvoaprilski događaj. Ako se ikada bude snimao dokumentarac o Srbiji, zbog vazda skeptičnog međunarodnog auditorijuma, na početku će, radi dodatne uverljivosti, obavezno morati da stoji: Film je snimljen po istinitim događajima.

Jedan novinar BBC svojevremeno je za prvi april objavio reportažu o tome da Švajcarci špagete beru na drveću. Televiziji se posle toga javilo hiljade znatiželjnih Britanaca koji su hteli da saznaju – gde se može nabaviti to drvo. Takav smisao za humor, međutim, u Srbiji bi bio potpuno deplasiran jer ovde bar polovina stanovništva smatra da je berba špageta nešto sasvim uobičajeno, mnogi bi novinare doveli u svoj voćnjak i objasnili im strukturu agrarnog čuda: „U ovom redu, odavde donde, rastu špagete bolonjeze, dok su milaneze u poslednja dva reda“ – rekao bi ponosni vlasnik plantaže špageta, kao što je Velja Ilić u prvoaprilskoj akciji novosadskog Radija 021, bez razmišljanja izjavio da je primio američkog biznismena Stiva Bogdanovića, poreklom iz Novog Sada, koji je zainteresovan da investira u Srbiju „On je bio u ministarstvu, radi se o bolnici koju želi da radi i još o nekoliko objekata. Nije to ništa sporno „, kazao je Velja. Potpuno nezainteresovan za mogućnost da Stiv Bogdanović faktički ne postoji.

U Srbiji je, dakako, sasvim normalno da ministri vode ozbiljne razgovore sa izmišljenim ličnostima, stanje svesti je odmaklo do nesvesti, trodimenzionalna verzija Alise u zemlji čuda nikog ne sme i ne može iznenaditi, jerbo je među lokalnim življem najviše onih koji su fikciju, poput „Na Drini ćuprije“, prepešačili. Čuj čito, ‘odo, postao je nacionalni moto, zaštitni znak, imunitet na prvi april stican je godinama, kad već ne možeš da se iznenadiš, pokušaj bar da nasedneš.