Pismo Vesni Zmijanac, vesnici srpskog proleća

Vanredni program je vodio stari dobri Marko Janković, alijas Kolos sa Rodosa, koga sam decenijama kasnije na rakiji kod Joce u Bezistanu pitao – otkud Vesna Zmijanac na Studiju B baš tog istorijskog dana i historijske večeri – a Kolos sa Rodosa mi je rekao: „Živela je tu negde u komšiluku Beograđanke, pa je došla sama, spontano, nenašminkana“.

Vaše ukazanje, draga Vesna, u noći istorijske pobede na ekranu jedine slobodne televizije u Beogradu, bio je znak da će se ta revolucija završiti kako se završila, povratkom onih koje smo tada oterali – tako sam to tumačio – jerbo nisam primećivao u deset godina Miloševića da Vas je ta vladavina nešto posebno nervirala, a kamoli šikanirala ili targetirala.

Jedino se sećam da je tada perspektivni radikal Tomislav Nikolić, potonji osnivač Srpske napredne stranke, tamo negde polovinom devedesetih držao govor u Narodnoj skupštini i jednog poslanika Socijalističke partije Srbije tradicionalno radikalski izvređao, nazvavši ga „mucavi tucač kafanskih pevačica“, a onda u istom tom govoru citirao stih iz vaše pesme koji ide ovako: „Napolju je bio mrak i vetar jak“.

Šta je on hteo da kaže u govoru sa tom paralelom, stvarno ne znam, ali to citiranje u skupštini je bilo sve od Vašeg angažmana u politici pod Miloševićem, po mojoj veoma preciznoj evidenciji, ali ako će Vam biti bar malo lakše, nije se u to vreme nešto svojim opozicionim delovanjem proslavila ni Lepa Brena. A o Slavuju iz Mrčajevaca da i ne govorimo.

Skoro 30 godina od te skupštinske besede, onaj poslanik SPS koga je Toma krstio kao „mucavog tucača kafanskih pevačica“, prešao je na stranu onih koji su ga tako zvali i toliko voli Vučića u svojim novinskim uvodnicima da bi mogao da se zove – mucavi tumač Vučićeve genijalnosti. To valjda ide s godinama.

A vidim da ste na toj strani i Vi, dok je napolju i dalje mrak i vetar jak.

Uvažena gospođo Zmijanac,

Vaša sreća je da niste Jelena Karleuša već predstavnik stare škole narodnih pevaljki koje su počinjale da se probijaju kroz život posle završenog kursa daktilografije u nekoj krčmi na Ibarskoj magistrali i koje su uvek govorile da im je u karijeri najviše pomoglo što su bile iskrene, šatro stalno i na svakom mestu – i u trenutku kada su počinjale u samostalnom ugostiteljskom objektu „Lipovački cvet“, ali i kada su punile hale od Vardara do Garmišpartenkirhena.

Pa ste pre neki dan kad je Vučić napunio Beogradsku arenu raznim svetom i polusvetom koji radi šta god on poželi za skroman bakšiš od tri hiljade dinara, plus prevoz, a vi ste mu, gospođo Vesna, bili predgrupa, iskreno i lepo rekli da je dobro uvek biti uz vlast jer ti onda ništa neće faliti.

– Ja sam uvek bila uz vlast. To kažem i mojoj deci – deco, uvek treba biti uz vlast. Jer onda nemate nikakvih problema! Ako nije tako, problem je u najavi – baš ovako ste rekli, da Vas citiram tačno, i spontano opisali jedinu filozofiju te skupine kojoj ste pevali.

Usput objasnivši i filozofiju Televizije Pink čijem sumornom izveštaču sa lica mesta ste tu izjavu dali.

Samo je falilo da tog nedeljnog popodneva u Beogradskoj areni okupljeni umesto slogana „Naša porodica“ promene devizu u „Svi smo mi Vesna Zmijanac“, jer to što ste Vi rekli tog dana, niko od njih neće reći, već će se gađati epskim frazama tipa: „Ja sam uvek na strani Srbije“, koje znatno bolje zvuče nego ona vaša originalna misao.

Bolje je reći i – ja sam uvek na strani srpskog naroda – nego reći ono što ste Vi rekli, bolje je reći – ja sam uvek na strani pravde i prosperiteta – nego se kao onaj Nikolićev „mutavi tucač kafanskih pevačica“ koji je evoluirao do „mucavog tumača Vučićeve genijalnosti“, vaditi da ste uvek u životu na strani Srpstva, što je mitsko opravdanje svih koji su bili uz vlast od Miloševića do ovog Vašeg današnjeg koji svima pravi neke probleme, sem onima koji ga vole dok ne zamirišu jorgovani.

Jer Vi znate da nećete imati nikakvih problema i nije vam sramno da to javno priznate, pošto svaka narodna pevačica voli da kaže onu frazetinu: „U mom poslu je najvažnije biti iskren pred publikom“.

Tako da, uvažena gospođo Zmijanac, Vi ste se bar obezbedili – istorija vas neće pamtiti kao nekog ko je po svaku cenu menjao partije da bi bio na vlasti, vi ste samo menjali vlasti da ne bi imali nikakvih problema s vlašću. I to javno priznali onako prostodušno kao onaj čiča koga je Vuk Drašković devedestih negde sreo, a čiča mu rekao da ga mnogo ceni, ali da neće glasati za njega.

– Pa kada ćeš glasati za mene, aman čoveče? – pitao je Vuk.

– Glasaću za tebe kad dođeš na vlast – rekao je čiča. Pošteno!

Pa, ako bog da, kada se uskoro, gospođo Vesna, tradicionalno nenašminkani tradicionalno nenajavljeno pojavite u specijalnom izbornom programu N1 da bi građanima Srbije čestitali pobedu i novu vlast, bar će vam biti čista savest i niko neće sumnjati u vašu tradicionalnu iskrenost u noćima prevrata. Vi ste Vesna, vesnica proleća, makar to proleće bilo i u oktobru.

Do tada, napolju će biti mrak i vetar jak.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.