Pukovniku ima ko da piše

– Ja bih podneo ostavku, ali ne znam našta. Kako izaći iz ove dramatične situacije? – pitao je okupljene pod šatrom koji su igrali tuareške „mice“ sa kamiljim brabonjcima.

– Ćale, šta dramiš bez veze, pokušaj na Guglu – setio se jedan od mnogobrojnih sinova i ostale rodbine.

Pažljivo ukucavajući svoje ime na Guglu u nameri da sazna ko je on u stvari, kuda ide Libijska Džamahirija, veliki Moamer imao je tremu. Šta će izaći kao rezultat? – kopkalo ga je nenaviknutog na iznenađenja dometa savremene civilizacije. Ko sam ja? – prolazilo mu je kroz glavu dok su mu se misli borile…

– Gadafi, kralju, ne daj se – prvo je što se pojavilo na ekranu monitora.

– Momaere, legendo- sledila je druga poruka.

– Bravo, care, za govor. Kruševac je uz tebe.

– Gadafi, izdrži! Leskovac te voli!

– Faco, ugledaj se na Lošmija. Upamti, kraljino, i protiv Lošmija Bojanića su se udružili svi, pa je on na kraju ipak pobedio – sledila je poruka.

– Braćalo, porokaj bandu…

– Pozdrav libijskoj avijaciji od kolektiva veterana 63. padobranske…

– Hvala ti za kršenje nepravednih i ničim izazvanih sankcija. Udruženje prodavaca benzina „na kantu“ i Ministarstvo odbrane Republike Srbije…

– Čestitke bratskim džamahirijskim snajperistima od Zemunaca – istrčavale su poruke po ekranu, a faca velikog vođe revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije bivala je sve ozarenija. Okrenuo se ka onom društvancetu koje je pikalo ''mice'' s brabonjcima.

– Saite!!! – pozvao je veselo jednog od naslednika. „Sine, što mi ranije ne reče za ovaj Gugl? Pa ovo je mnogo dobra stvar“- pitao je Gadafi oduševljen što pobunjenici nisu zauzeli baš sva njegova uporišta, kako javljaju neprijateljske „pseće televizije“ i obaveštajne službe sa terena. Što je utvrdio nehotičnim i letimičnim „guglanjem“ srbijanskih internet foruma.

Ushićen što ga u Kruševcu smatraju za cara, u Leskovcu za kralja, u Beogradu za braćalu, u Vrbasu za legendu, u Vladičinom Hanu za neviđenu facu – pukovnik je naredio da se odmah organizuje obilazak tih neočekivanih obožavalaca sa nesvrstanog i prijateljskog Gugla. I obavezno da se povede ekipa Libijske „TV Bastilje“, ne bi li narod video pravu sliku, veoma različitu od one u neposrednom okruženju.

Trg kosovskih junaka u Kruševcu, kako je javila Libijska TV Bastilja, bio je premali da primi sve one koji podržavaju velikog vođu Libijske Džamahirije; sa veličanstvenog skupa u Beogradu poručeno je Libija nije šaka zrnevlja da je pokljuca svaka vrana; Gadafi je u srdačnom razgovoru sa građanima Valjeva obećao da će osim „Gorenja“ u ovaj grad preseliti, ako treba, i Saharu…

Spikerka Libijske Bastilje posebno je istakla da su građani nosili transparente „Dajte nam Moamera, evo vam Mlađa“, „Dokle, bre, više demokratija, najbolje smo živeli u diktaturama“ i „Ubacite kralja u Dvor“. U krupnom kadru prikazane su i naslovne strane ovdašnje večernje štampe, osobito Večernjih novosti: „Srbija – oaza za pukovnika“, „Srpska podrška veća od Sahare“, „Bengazi se brani u Vranju“, „I diktatori su ljudi“, „Pukovniku ima ko da piše ćirilicom“, „I nepismeni pišu pukovniku“… Po povratku sa puta, negde u pustinji, veliki vođa je okupio ostatke državnog vrha. Samouveren, rekao je da se revolucija očigledno nastavlja. Njegov savetnik za međunarodnu politiku skeptično je klimao glavom.

– Veliki vođo, znate, Srbi baš i nisu prava mustra za našu trenutnu situaciju. Vidite – izvadio je savetnik dve fotografije. Na jednoj je bio potpis „Gazimestan 1989“, na drugoj „Beograd, oktobar 2000“. Srbi, nastavio je savetnik, vole diktatore – ali kapiraju bar 30 godina brže od ovih naših.

– Znam i ja to, savetniče – procedio je pukovnik sa kišobranom u ruci. „Al' šta nas košta da pokušamo?“- dodao je dok su na kajronima libijske državne TV promicale poruke sa srpskih internet foruma. Pukovnik je bio srećan saznanjem da ima ko da mu piše. Srbi su tako demantovali i Markesa.