Zastarevanje

Šešelj je na vreme shvatio kinesku poslovicu: “Ako si već u sosu, bar uživaj u njemu.“ Otišao je u Hag pod svojim imenom, nemaskiran, nije morao da prodaje melem za šuljeve na vašaru u Lajkovcu, da ide na kurs akupunkture u Rakovici i uči osnovce osnovama tai-či-čuana & tihovanja na Adi Ciganliji. Izbegao je obavezu da prisustvuje beogradskoj komemoraciji duhovnog gurua Maharaši Maheš Jogija jer ga tamo niko živi ne bi tražio, nije morao da se dopisuje s dalaj-lamom preko Interneta i pravi amajlije protiv uroka u metalostrugarskoj radnji kraj Kumodraža. Da bi ga na kraju uhvatili. Eno ga tamo, uživa u sosu, i šta mu fali?

Sve opisane delatnosti, i to samo zbog toga što ne priznaje Haški tribunal i ne razume kineske mudrosti, radio je doktor Dragan David Dabić, za koga se naposletku ispostavilo da je Radovan Karadžić glavom i (s) bradom, iako je u trenutku hapšenja više ličio na nekakvog “kilavog Radovana”. To se da zaključiti ako se u obzir uzmu opisi pouzdanih očevidaca, slepih guslara, koji su istražne organe sve vreme usmeravali u pogrešnom pravcu. Nestalo lice Radovan Karadžić opisivano je, tokom bekstva, sasvim suprotno: ‘’Sinu munja sa mračnih visina, a mutna se zatalasa Drina, sinu oganj, a iz ognja toga, eto vođe srpskoga naroda, krst mu zlatni u desnici sija, svak bi reko gromovnik Ilija’’. Nikom na pamet nije padala mogućnost da se gromovnik krije u Bloku 45, već su svi mislili da je u pitanju neka zabačena planinska oblast, na granici Srbije, Pakistana, Avganistana, Himalaja i Romanije: ‘’Siđi, Rašo, siđi sa planine, nisi siš‘o četiri godine. Radovane, jelika te krije, čuvaju te vuci s Romanije’’. Ipak, te guslarske epove, kasnije je bilo nemoguće menjati. Našta bi, recimo, ličio remiks pesme „Siđi Rašo sa planine“, ako bi ona opisivala tajni život dr Dabića kakav je on stvarno bio. Recimo: „Siđi, Rašo, siđi sa tribine o kvantnoj energiji u kikindskom Domu kulture“. Čak se i ne rimuje.

Slučaj Karadžića nam je pokazao da pojedini optuženici za ratne zločine smatraju da je mnogo bolje izigravati budalu po Beogradu, nego izigravati sebe u Hagu. I dok su se za mitologizaciju Radovana Karadžića pobrinuli guslari, mit o Ratku Mladiću stvorila je sama država i anonimni izvori, ljudi koje niko dosad nije video, ali im sve verujemo ko da se znamo sto godina. Mladić živi na planeti Kripton, naučio je da leti, bljuje vatru, druži se s golubovima pismonošama i okružen je sa tri prstena odanih čuvara koji su nečujni, kao i svake nindže, jerbo se kreću pomoću vunenih čarapa, tajnog oružja “stelt” tehnologije koje se serijski proizvodi u Sirogojnu – javljali su nam ovi anonimusi od poverenja.

Da bi se na kraju ispostavilo kako je osnovni problem kod ratnih zločina – lepo je primetio neko – što ratni zločini nikada ne zastarevaju, dok optuženi za ratne zločine zastarevaju.

I da bi ih teško primetili čak i da se pojave na zasedanju Skupštine Srbije.

– Milorad Komadić… Vi mora da ste poslanik PUPS-a. Slobodno prođite – reklo bi obezbeđenje na ulazu u parlament i ne trepnuvši propustilo poslanika Komadića.

Vredi li uopšte to decenijsko skrivanje uz paradržavno, paramedijsko napumpavanje vaših nepostojećih paranormalnih sposobnosti, kada će vas naposletku, u letnjoj kujni pitomog banatskog sela jednog dana pronaći neki honorarac Specijalnih antiterostičkih jedinica i jedva vas prepoznati?

Kada vas ne prepozna utrenirani profesionalac – sa albumom vaših fotografija sa kosom, bez kose, s brkovima, bez brkova, sa zulufima, dredovima, perikama i plavim pramenovima, vešto obrađenim u “fotošopu”– kako će se tek osećati verni fanovi sa uramljenim fotografijama nastalim pre patentiranja “fotošopa”. Ne zna se da li će neprijatnije biti specijalcu što hapsi nekog dekicu koji ni mrava ne bi zgazio ili vernom fanu Ratka Mladića koji ne vidi razliku između svog idola, malo zastarelog srpskog herija, i onog čiče što pika šah na klupi ispred zgrade.

Ispostavi se na kraju da su tobom najviše fascinirani oni od kojih si to najmanje očekivao. Izgleda, naime, da je Ratko Mladić šest dana u Specijalnom sudu proveo diveći se Brunu Vekariću, ako je verovati štampi i njihovom anonimnom izvoru B.V. Dok je Bruno Vekarić šest dana proveo diveći se Ratku Mladiću. To mu dođe nešto kao “stokholmski sindrom”.

I onda se u utorak uveče ta idila okončala. Mladić je isporučen u Hag, zaposleni u Specijalnom tužilaštvu otišli su kući da spavaju, u zgradi suda ostao je samo neki veseljak sa dve flaše neotvorenog vina. Čistačicama je rekao da čeka Karlu del Ponte. Kod nje je valjda vadičep.

Sve je to, biće, zbog lošeg vina.