Datumi i ljudi

Iskreno priznajem ne shvatam zašto. Taj datum je, više ili manje, deo istorijskog korpusa uz, recimo, 27. mart, 7. juli, 29. novembar, 4. maj, 12. mart… Pripada, dakle, bez prioriteta po važnosti ili redosleda u nabrajanju, nauci, sećanjima, komentarima, emocijama… Teško ili nikako našim životima danas i ovde. Kakve, odista, taj svetli trenutak srpske demokratije ima veze sa činjenicom da je Nikolić predsednik Republike, Dačić premijer, a Vučić siva eminencija aktuelnog režima?

Zanimljivo je, takođe, da su se neke televizije odlučile da narečenu dvanaestogodišnjicu obeleže razgovorima baš sa ljudima iz današnje opozicije (Z. Živković, Ž. Korać, Č. Jovanović) koji su ujedno i opozicija, brojčano makar, najjačoj opozicionoj partiji (DS). Opozicija opoziciji. Pozicija! Dvostruka negacija bi, doduše vrlo nategnutim silogizmom, značila – afirmaciju, zar ne?

Namerni cinizam i sitnu provokaciju na stranu, ali izvesno je, tu smo, gde smo. U prostoru i vremenu, zapravo, koji omogućava, takođe i u medijima, recimo, onom opskurnom ministru-dunđeru da se otvoreno sprda sa tim petim danom u oktobru, ali i sa stotinama hiljada ljudi koji su onomad proveli na beogradskim ulicama. Besramno, usput, hvaleći sve ono odvratno što mu je, tom danu, prethodilo dugih, takođe, dvanaest godina. Može mu se. I moglo je. Onda i danas. Možda mu je samo ona XXXLL crna majica sa krokodilčićem nova?

Volim o pojedinačnom. Detaljima, jer i đavo je oduvek u njima obitavao. Nova novosadska vlast, sem, ali baš retkih izuzetaka, skup ljutih marginalaca i totalnih anonimusa u svojim predpolitičkim karijerama, smenili su poznatog i priznatog književnika Lasla Blaškovića sa mesta direktora gradskog kulturnog centra. Ovaj, upućeni se kunu, agilni rukovodilac ustanove, koja baštini tradiciju nekadašnje Tribine mladih, nezaobilaznog kulturnog toponima i adrese talentovane i pametne mlađarije novosadske od pre pola veka, fasovao je smenu zbog table, zapravo latiničnog natpisa ustanove na fasadi, za njegovog mandata, prelepo i naglašeno funkcionalno, obnovljenog zdanja. Tabla kao sudbina. Ali, stvarno!

Pre osamnaest godina sam razgovarao (za radio Slobodna Evropa) sa zlosrećnim Lacikom. I tada beše u grdnom problemu. Naime, novoizabrani rukovodioci Društva književnika Vojvodine (čiji je Blašković bio sekretar) sve odreda patriote, bar za broj veći od sopstvenih književnih dometa i rezultata, odlučili su da više dececnija staru tablu, sa imenom društva ispisanom na pet jezika, zamene novom sa jednim, ćiriličnim natpisom. Kako je dolikovalo njihovom nacionalističkom poimanju onog vremena i prostora. I da se, onako, usput, obračunaju sa svim članovima društva koji su razmišljali i delali drugačije. Sa sve drugom sekretarom, naravski.

Eto! Bilo, i opet je. Datumi su za istoriju. Za sećanje. O ljudima je reč. Navek!