Heroine televizijske scene 1

Napisah još da je eksplozija, prvenstveno društvenih mreža, raznih portala i sajtova – mnogo manje od klasičnih medija – uzrokovala galimatijas najrazličitijih komentara. I „komentara“. O svemu i svakome. O onome što je „u televizoru“, naročito.

Šta o fenomenu televizijske kritike, a posebno „kritike“, na moju izričitu molbu i vrlo ličnu selekciju, govore pet novinara ženskog pola.

Svetlana Janićijević je jedna od vrlo retkih dokumentarista koja ovaj zahtevni novinarski pravac obavlja, bez preterivanja, na svetskom nivou. Nažalost, iako je vrhunski edukovana, preretko je na programu RTS.

Danak lične posebnosti, biće, u toj kući velikog profesionalnog posrnuća: „Nedostaje danas više profesionalne TV kritike, koja bi bila ozbiljna opomena autorima da s više odgovornosti rade svoj posao. Ona kritika od koje biste zazirali i verovatno savesnije i temeljnije pristupali poslu, svesni da će to neko javno da ocenjuje.

Svi ćemo na televiziji nekad uraditi bolje nekad lošije, korisno je i pošteno da, i kada je loše, to neko kaže, neko ko ume da analizira zašto je nešto loše. Samo tako će one autore koji maju kapacitet naterati da rade bolje, a one koji nemaju, izbaciti iz igre.

Nije ni realno ni potrebno da se svima dopada kako vi radite, ali je važno da je negde preovlađujuće mišljenje da niste površni i da ste intelektualno pošteni. Važno je da uvek mislimo na one gledaoce koje ne možete da prevarite i koji uvek prepoznaju koliko je iza nekog TV sadržaja znanja, posvećenosti i talenta, ili ga nema.

Brankica Stanković – sa svojom emisijom „Insajder“, ali i sa istoimenom producentskom kućom – sinonim je za hrabro, beskompromisno i odgovorno televizijsko novinarstvo.

Kolekcija najvrednijih domaćih i inostranih priznanja samo su svetleća reklama za zasluženu diku, ali istovremeno i dokaz mukotrpnosti, neizvesnosti i – nije preterivanje – elementarne životne ugroženosti Brankice i njenih saradnika: TV kritika je neophodna i važna ne samo nama koji godinama stvaramo televizijske sadržaje, onima koji tek ulaze u medijske sfere, već i čitavom društvu na koje mediji utiču. Nažalost, uz dva-tri izuzetka, prave, stručne, TV kritike gotovo da i nema.

Umesto toga, imamo komentarisanje TV programa, od strane samozvanih „znalaca“, ostrašćenih pojedinaca, političkih aktivista, anonimnih „stručnjaka“, koji dominiraju prvenstveno (ali ne i jedino) na društvenim mrežama.

U poslednje vreme u one koji se smatraju stručnjacima samo zato što televiziju gledaju, počinju da se svrstavaju i neke kolege koji u oblasti televizije, pa i video produkcije, nemaju baš nikakvog radnog iskustva.

To stvara lažnu sliku vrednosti u oblasti medijskih sadržaja, kao kvalitet nameće se popularno mišljenje određenih krugova i nikako ne doprinosi profesionalizmu i podizanju standarda kvaliteta medija.

Ovako rezonuje, od mene odabrana – što jednom reče legendarni Mladen Delić – „ženska momčad“, te u sledećem nastavku, govore još tri heroine ovdašnje televizijske scene.