Znajući šta me očekuje u istim, odlučio sam da ih đuture prelistam, tek dan nakon datuma koji su im stajali u zaglavlju. Ne zbog ingenioznosti sopstvenog uma, ili talenta za proročanstva, već iz bezobrazno duge prakse u čitanju, pa i jedno vreme – onomad – u pripremanju sličnih prigodnih papazjanija. Jer, najčešće je reč o klasičnom „resavisanju“, iz godine u godinu, od praznika do praznika, onoga što je – bezbroj puta – već plasirano: od naslovnice, do jelovnika za te prilike. Menjaju se samo likovi čija ćemo mrsomuđenja – otromboljeni na trosedu ili u fotelji – da čitamo tokom podrigivanja od sarme i varenja prasetine i, pritom, buljimo u fotografije (novih) heroja naših dana. Od politike do sporta. Plus nezaobilazni narodnjaci u krugu srećnih familija sa božićnim kolačem u rukama i badnjacima kao nezaobilaznim ukrasom. (Dabome, za Nove godine, Uskrse i prvomajsko plandanje, mizansceni i scenografije su, primenjeno, drugačije.)

I, pogodio sam, kao prstom u pekmez! Dakle, šta smo ovog Božića imali na meniju?

Političke zvezde su bili Boris Tadić i Ivica Dačić. (Čekajte, jel ovo beše Božić 2008-e? Doduše, bez ilustracije kako Tadić „zakucava“ preko Dačića.)

Autorski tekst Aleksandra Vučića, predsednika Republike. Autorski tekst!?! Još jedna naša medijska izmišljotina. A kako krstiti ostala pisanija koja se pojavljuju u novinama? Neautorska? Relativno autorska? Kao, autorska? Autorska, „al nako“?

Ako neko zagreje stolicu i nešto napiše, čak i ako to – što je vrlo, vrlo češći slučaj, za važne sma(t)rače – učini neko drugi, a „autor“ se samo besramno potpiše, ipak je tekst iza kojeg, imenom, prezimenom i, ako treba, funkcijom, stoji onaj čija razmišljanja, stavove i poruke čitamo. Ako „autor“ sve to isto izdeklemuje pred mikrofonima i kamerama, onda je to govor, izjava, obraćanje naciji, poslanica… šta god, ali više nije „autorski tekst“? Ili? Sprdnja živa. I, dobro, šta je cenjeni autor poručio naciji? Nemam pojma, nisam čitao.

Da ne zaboravim, gotovo sva izdanja se ni ovom prilikom nisu lišila javnih razmišljanja svojih kolumnista. Koliko kolumnista, bože dragi. Novinari očito više nisu samo dobri komentatori, ili vredni izveštači, rečiti reporteri ili mudri kritičari, odvažni putopisci… ništa, ako im uz ime i prezime, ne stoji i prefiks časti, ponosa i rejtinga – kolumnista! Piše to mnogima od njih na avatarima na društvenim mrežama, na posetnicama, neizostavni je to detalj (šta detalj, suština!) u javnom predstavljanju. Verovatno nekima ponosno stoji i na pločicama na ulaznim vratima kuća i stanova.

I šta sam pročitao od tih genijalaca, uz tradicionalnu mi kafu, ali pre podne posle? Ništa, da bih vam prepričao. Uostalom, čitali ste im prošle kolumne. Niste? Ni brigeši, eto već sledećih.

Tužna poveznica u gotovo svim izdanjima je bila smrt Dragoslava Šekularca, najpopularnijeg i najposebnijeg fudbalera koji je ikada šutirao loptu pod ovim nebom. On je bio sve što drugi nisu umeli, mogli, hteli i smeli! Sve!

Nažalost, i tom prilikom je bilo svega, svačega i svakoga. Opštih mesta, bezbroj puta prepričanih Šekijevih dogodovština – stvarnih i izmišljenih – onih, u raznim prilikama i u raznim novinama, već objavljenih. I u toj poplavi svakojakosti, izvanredan tekst Pece Popovića. Iskreno, sa pijetetom, ljubavlju, dostojanstveno, s merom. Stilski savršeno. Kako to Peca decenijama čini. Čak i tužnim povodima, poput ovog.

Toliko ovom zgodom. Uskrs samo što nije…