Tom prilikom najavljeno je predstavljenje zbornika eseja Ratka Božovića, ali je prigodnim rečima spomenut i pokojni Toma Đorđević, osnivač katedre za komunikologiju na kojoj gospođa Milivojević predaje. Dvojica izvanrednih profesora, koji su – svako na svoj način i svako sa svojim životnim i radnim stilom – dali vrlo lični pečat utemeljenju i razvoju FPN.

I setih se događaja od pre bezmalo pola veka, vezanih za obojicu profesora i moju malenkost, tada apsolventa na narečenom fakultetu. Iako nisam odveć mario za visinu ocene – držeći se mantre da je jedino važno položiti ispit, u roku diplomirati i što brže se zaposliti – sa neskrivenim ponosom sam prihvatio „desetku“ iz predmeta Sociologija kulture kod profesora Božovića i komplimente – priznajem, u to vreme potpuno nenaviknut na tako nešto – koje sam od njega dobio. A jesam zaslužio tu ocenu budući da sam se vrlo potrudio: nekoliko puta sam pročitao udžbenik, plus svu „širu“ literaturu, bio na svim predavanjima i svim vežbama.

Tog apsolventskog septembarskog dana, sa još dva ili tri preostala ispita pred sobom, došao sam na fakultet nekim poslom. Ja, već „gotov“ novinar, na praksi u Informativnoj redakciji televizije Beograd, lik pun sebe, koji ide na piće u „Konzervu“ sa Mićom Orlovićem, Draganom Nikitovićem, Momom Popovićem…

Profesor Toma Đorđević ispitivao neki „laganica“ predmet o medijima. Svi koji su izašli još u junu, položili su, bez problema. A taj predmet, mislim da se zvao Teorija sredstava masovnog komuniciranja, ili tako nekako, tek je bio uveden kao ispitni. Mi smo, zapravo, bili prva klasa sa novinarstva koja ga je slušala i polagala. Nije bilo udžbenika, tek neke skriptice o onome što, inače, „genije“ poput mene drži u malom prstu: TV, radio, novine malo iz istorije medija, blablabla… A profesor Đorđević je bio tih, fini, tada još relativno mlad predavač, tolerantan, ko dođe na predavanja dobro je došao, koga nema, još bolje… Ja sam, naravski, bio među ovim potonjim.

I sa tim doživljajem i profesora i predmeta i ispita, budući da sam ga, onako đuture, sa ostalim predmetima već prijavio, uđem u salu. Izvučem pitanja i shvatim da blagog pojma nemam. Klasično za studenta koji nije spreman, krenem da lupetam koješta. Vučem priču na ono što, kao, znam. Profesor Đorđević – ili samo Toma – gleda me, sluša, pokušava nešto da mi pomogne, ali kada je shvatio da ja te skripte nisam ni držao u rukama, a nekmoli iz njih nešto pročitao i naučio… tras! Verovatno sam bi prvi student kojeg je ikada oborio.

Za mesec dana, u oktobru, lepo sam se spremio, bio jedini u sali toga dana, dugo i raznovrsno se ispričao sa profesorom, položio sa odličnom ocenom i, uskoro, diplomirao. Toma Đorđević, baš kao i Ratko Božović, bili su i ostali učitelji kojih sa sa velikim zadovoljstvom sećam, i eto, sticajem okolnosti, obojica su „specijalnim tretmanom“ učinili mnogo za moje obrazovanje i profesionalno sazrevanje, ali, ubeđen sam, i za ogromnu većinu studenata novinarstva u potonjih četrdesetak generacija FPN.