Trebalo je to bude lepa vest za sve normalne, iskrene, više ili manje patriotski obojene ljubitelje sporta. I bila je. U prva tri kola, u često ekstremno nepodnošljivim temperaturnim uslovima, Novak je delovao nepobedivo. U susretu sa Južnokorejcem Čungom, avaj, pokazalo se da on ipak nije zalečio povredu. Kada vrhunski sportista nije potpuno zdrav, onda nije ni fizički ni psihički fit. I, senzacionalno iznenađujući, poražen je. Sledi nova, ko zna koliko duga pauza. Kako god bilo, Đoković će se vratiti. Pre ili kasnije. Sumnjam, nažalost, da će ikada više biti onaj stari, ali će zauvek ostati šampion, suvereni vlasnik mnogih nezabeleženih podviga. Danas bih, međutim, o nečem drugom.

Još dok je trajao meč sa Čungom, pokrenuo se cunami ljudskih (?) izlučevina po društvenim mrežama, internetskim forumima i sajtovima. Zasmrdelo je do neba!

Odista su neverovatni rasponi i dosezi u mržnji tih, isključivo anonimnih, kreatura u pokušajima da dodatno nagaze na nečiji trenutak slabosti ili poraza, a da pritom, naravno, nemaju ni jedan jedini razlog za takva zločinjenja. Zameralo se Novaku sve i svašta: zašto je igrao, zašto je izgubio, zašto je povređen, zašto nije izlečen, kakav mu je sastav stručnog štaba, sa kim se privatno druži, kakvi su mu odnosi u porodici, gde i kako investira novac, gde i kako (ne) plaća porez, kako mu se ponaša supruga… pa do jela koja (ne) konzumira. Sve to obojeno nipodaštavanjem, vređanjem, prezirom, ali i nepatvorenom mržnjom.

Mudro bi bilo takve mentalne nakaze – kako to obično preporučuju psihijatri i psihoterapeuti – maksimalno ignorisati i time amputirati dovod pogonskog goriva za njihove, prazninama ispunjene, zgubidanske živote. Jer bedno životarenje sajber glodara se sastoji od toga da u budžacima svog opskurnog prostora, uz svetlucanje kompjuterskog ili telefonskog ekrana, iz dan u noć, lutaju po internetu i traže osobu ili događaj koji, dabome, nemaju nikakve veze sa njihovim životnim besciljnostima i onda ih kao komentarišu. Obavezno bez ijednog argumenta, prostački, uz gomilu vrlo ličnih uvreda, po pravilu bolno nepismeno. Na društvenim mrežama, na mnogim sajtovima, oni su praktično neuhvatljivi i teško ih je eliminisati. Čudi, međutim, što ovi mentalni teroristi imaju, ali svakodnevno, pristup i na zvanične sajtove naših medija. Uključujući i one sa vrlo definisanim uređivačkim koncepcijama, potpuno oslonjenim na sve ključne uzuse novinarske profesije. Ne razumem, stoga, da urednici ili administratori dozvoljavaju besprizornu zloupotrebu internetske demokratije. Trebalo bi samo da se striktno drže uputstva o komentarisanju koje je vidno prisutno na svakom sajtu.

Šta je, onda, činiti napadnutim i izvređanim? Kako se odbraniti od pošasti? LJudska je potreba odgovoriti na uvrede, ali u sajber okolnostima, zapravo, nemoguće. Spodobe koje vređaju po sajtovima i forumima su potpuno virtuelne. Ništa kod njih nije stvarno, ni istinito: ime, prezime, pol, godine života, profesija…

Ništa sem mržnje koja ih hrani. Koja će se, ako je imalo kosmičke pravde, jednog dana, surovo i neodbranjivo okrenuti protiv njih samih.

Do tada…