Muljanje države u pokušaju da na sve moguće načine izbegne donošenje opšteobavezujuće odluke o ponašanju naših sportista u eventualnim susretima sa kosovskim takmacima podseća me na onaj Majdakov roman „Pazi tako da ostanem nevina“.
Ima odluke, nema je. I bi i ne bi. Da „uđe“, a da ostane „napolju“…
Iza brda se – dosadašnjim, i mnogim budućim povodima – valja vrlo ozbiljna nevolja za naše atlete. U najgorem slučaju, četvrt veka docnije, i ovu generaciju može da strefi neki vid sankcija. Možda i eliminacija! Zbog politike, dabome.
Zato sam zabezeknut sveopštim – uz odista retke i malobrojne izuzetke – zaglušujućim mukom. Zašto se ne oglase desetine i desetine naših vrhunskih sportista, kojima je devedesetih bilo zabranjeno da se na borilištima uporede sa rivalima diljem Kugle. Oni, tada proglašeni svojevrsnim parijama, sa kojima niko nije hteo, želeo ili smeo, čak ni da se rukuje.
Bilo bi neophodno da fudbaleri – iz generacije ’92 – ispričaju kako su se osećali kada im je nesportskom, a političkom, odlukom Uefinih bandigazda bilo zabranjeno da učestvuju na evropskom šampionatu u Švedskoj.
Neka protiv (zlo)upotrebe politike u sportu javno zaurlaju košarkaši – takođe generacija ’92 – kojima zbog sankcija nije bilo dozvoljeno da na olimpijskom parketu u Barseloni provere kvalitet u susretu sa članovima američkog „drim-tima“.
Treba pitati tadašnje odbojkaše šta misle o odluci diplomatskih mastiljara sa njujorškog Ist Rivera da im grubo, politički bahato, zabrane da na parketu pokažu svetu šta sve znaju i mogu.
„Šjor“ Božo Maljković je čovek koji možda najbolje zna šta sobom nosi mržnja u sportu, kao posledica loših političkih odluka. Doživeo je da ga deo splitske pučine prezire zbog rasporeda krvnih zrnaca, a da mu, opet, većina iste, zbog fenomenalnih uspeha, kliče ime kao treneru nad trenerima. Hoće li, takav kakav je, javno kazati da će – dokle god je on na čelu našeg olimpijskog pokreta – isključivo pravila olimpizma biti vodilja našim sportistima?
Damir Štefanek – danas formalno na čelu svih srpskih sportista – trebalo bi da podvuče crtu iznad eventualnih dilema ko je, gde je i čiji je. On je olimpijskim trijumfom ušao za sva vremena u sportske anale. Niko mu to nikada ne može oduzeti. Stoga hrabro, bez bilo kakve kalkulacije, bez sakrivanja iza nemuštih i nekosekventnih dnevnopolitičkih odluka, treba da se založi da mu kolege svoju čast, poštenje i patriotizam pokažu i dokažu isključivo na borilištima, na stadionima, u halama ili bazenima.
Hoće li Vanja Udovičić, nekada najbolji vaterpolista sveta, preskočiti sopstvenu kratku i prilično bledu (političku) senku i kao aktuelni ministar sporta, onako muški, poput atlete kakav je bio u bazenu, obavezati sve sportiste da se takmiče. Samo u odmeravanju sa rivalima je, dabome, svrha njihovog postojanja!
Hoće li konačno, javno i hrabro, zagrmeti i izneti svoj stav sila od ovdašnjih sportskih, ali i generalno, novinara, svih onih koji drže do istine i osnovnih žurnalističkih postulata?
Kada će dići glas onaj Srbijin deo koja se rimuje sa sportsko i viteško? Kada će zaurlati od gneva i nezadovoljstva ona Srbija koja se preziva Hrabrost?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
