Dakle, raznim povodima, kako predviđa svakodnodnevno praćenje domaćih medija – doduše ona tri ili četiri, koji uspevaju da preskače moju potpuno subjektivnu, ali vrlo visoko postavljenu letvicu novinarskog kvaliteta i moralnog integriteta – nabrajao sam, imenom i prezimenom i neposrednim radnim povodima, novinare poput Miodraga Sovilja, Maje Nikolić, Maje Sikimić, Milana Šarića, Emine Kovačević, Nikole Radišića, Jovane Štetin… a u poslednje vreme, apsolutni primat u tom smislu, pripada Žaklini Tatalović.

Ne znam sve detalje oko njihovih angažovanja, ko je sve u tome učestvovao, ali sam sklon verovanju da je Jugoslav Ćosić, programski direktor te kuće, zapravo najzaslužniji za taj odbir. Iskrene čestitke za selektorski rad!

Što će reći, da je on odgovoran i za angažman onih nekoliko ljudi koji, ali baš ni po čemu, ne zaslužuju da se nađu u toj, gotovo pa, savršenoj, selekciji. Ali, to ide na njegov raboš. Pretpostavljam da postoje ljudi koji iz raznih razloga, raznim zaduženjima u tom smislu, prate i Čosićev rad, tako da to nije moja briga…

Gledam program televizije N1, javno opisujem ono što vidim i čujem, onoliko slobodno, onoliko lično i onoliko (ne)objektivno, koliko je to dozvoljeno u okviru uređivačke politike, profesionalnih i etičkih normi novina koje držite u rukama.

Stoga sam bio veoma razočaran jučerašnjim nastupom novinarke (?) Minje Miletić – ko zna iz kojih sve razloga, ko zna po čijim kriterijumima i afinitetima – nesumnjive programske vedete te stanice. Ovoga puta – uz moje ranije, već javno (ne)opisane primedbe na njen rad – mislim na razgovor u jutarnjem programu sa profesorom Jovom Bakićem.

Taj naš poznati sociolog, javni delatnik neverovatne hrabrosti, čovek koji ne „brije“ svoj jezik zbog bilo koga i bilo čega, ne razmišljajući o posledicama za svoju ličnu, pa i porodičnu bezbednost, ali ni za ono što ga, eventualno, čeka u nastavku univerzitetske karijere, jeste nesumnjivi junak ovih dana. Pre svega zbog sveže datog intervjua nedeljniku NIN i gostovanju u emisiji „Utisak nedelje“.

Ne znam ko je Miletićevu učio novinarstvu – koliko je to posledica, makar nesvesna, njenog dugogodišnjeg boravka u televiziji koja jeste sinonim za najveće potonuće među najgorim ovdašnjim „“medijima“ – tek pozvati u goste, može biti, najtraženijeg medijskog sagovornika, ne samo u Srbiji, i onda ga u prvih deset minuta razgovora, propitivati o onome šta je mislio (ili nije mislio!) kada je rekao, to što je rekao, u pomenutim nastupima u drugim medijima, jeste demonstriranje neverovatnog profesionalnog neznanja!

Minja Miletić je imala, kao na tacni, ponuđene preduslove za razgovor koji će se dodatno prepričavati, usput je dobila nekoliko „penala“ od samog Bakića i umesto da razgovor ode u tom, novom, nepoznatom, ekskluzivnom smeru, realizator emisije je – dok sagovornik iznosio neverovatno zanimljive, zapravo nove vrlo optužujuće podatke za predstavnike aktuelnog režima i imenom, prezimenom i članovima porodice, njegove personifikacije – na „blu skrinu“ puštao odštampana pitanja i odgovore iz dugog medija, i tako stvarao apsolutnu konfuziju i kakofoniju. Sramota! Bruka!

Ovo je za udžbenik najgoreg žurnalizma, sa kolosalnim primerima kako novinar može da upropasti dobijenu šansu da uradi posao koji će ostati upamćen za mnoga vremena.

Da sam Ćosić, posle svega, otpadao bi plafon u redakciji nakon kraja emisije.

Hoće li! Vrlo sumnjam…