Da li će BIP opstati?

Za šankom me je Pera upitao „hoćemo BIP?“. Bez razmišljanja sam odgovorio potvrdno. Pera je šankera zamolio za dva pšenična točena BIP piva. Kad smo dobili narudžbu rekao mi je „a sad i da se fotografišemo sa kriglama BIP-a za istoriju, ko zna šta će biti sa fabrikom posle prodaje“.

U tom trenutku se setih zašto je Pera insistirao da uzmemo točeni pšenični BIP, koji je uzgred odličan, a razlog je taj što je samo dan ranije saopšteno da je BIP u stečaju kupila firma Auto Čačak, inače zastupnik Škode u Srbiji. Kad je Pera rekao „ko zna šta će biti sa fabrikom“ mislio je na spekulacije da novi vlasnik BIP-a neće nastaviti sa proizvodnjom piva već da će na mestu gde se sada nalaze pogoni za proizvodnju hmeljnog napitka nići još jedan stambeno-poslovni kompleks.

Ono što je posebno interesantno i simbolično je da smo Pera i ja, ispijajući njen proizvod, odavali „tribjut“ jedinoj beogradskoj fabrici piva, u slučaju da je više ne bude, u pabu koji se nalazi na prostoru gde je BIP sve do 2006. godine takođe imao svoj pogon.

Pre 15 godina kao novinar prisustvovao sam konferenciji za medije fabričkog sindikata koji je pokušao obraćanjem javnosti da se odbrani od prodaje i gubitka posla. Svaki put kada se pojavim na ulazu Cetinjske setim se toga kao i gostoljubivog dočeka zaposlenih koji su pred medijske radnike izneli skromno posluženje od srca. Borba za odbranu pogona je pak bila neuspešna i taj prostor je prodat iste godine. Novi vlasnik nije nastavio sa proizvodnjom a radnici su ostali bez posla.

Uvek se sa setom na ulazu u Cetinjsku, koja je sada „postindustrijsko“ stecište noćnog života, setim dirljivog dočeka radnika koji su mislili da ih obraćanje javnosti može zaštiti od prodaje.

Njihovu sudbinu , da ostanu bez posla, će sada možda doživeti i preostali zaposleni u BIP-u kod Mostarske petlje jer je privatizovana imovina stečajnog dužnika što znači da kupac nije dužan da nastavi sa osnvnom delatnošću preduzeća koje je pazario.

Auto Čačak i njegov partner iz Nemačke još uvek se nisu oglasili u javnosti i saopštili da li će nastaviti sa proizvodnjom piva. Ono što me je posebno začudilo je ravnodušnost većine Beograđana prema mogućnosti da grad ostane bez svoje fabrike piva. Naime, BIP je nesporno jedan od brendova glavnog grada Srbije, i ne vidim razlog zašto isto tako zdušno kao što brane zelene površine, drveće, autentični izgled grada i tako dalje, Beograđani ne bi branili i BIP sa zahtevom da to preduzeće nastavi da postoji.

A razloga za opstanak BIP-a ima! Fabrika je normalno radila i proizvodila i iz stečaja. To znači da tržište postoji i želi proizvode BIP-a. Država je fabriku mogla da oslobodi dugova a poverioci bi bili obeštećeni iz ostvarenog profita. Realno, razloga za privatizaciju kao i za stečaj nije ni bilo, jer BIP može uspešno da posluje i kao vlasništvo države.

Prodajom privatniku sudbina fabrike i radnika ostaje upitna. Nada ipak umire poslednja, i nadam se da smo Pera i ja pogrešili opraštajući se od BIP-a u danu u kome je Crvena zvezda pobedila Kluž za 4:0.