Prvo, ta konstatacija podseća na žalosnu činjenicu da je Beograd ostao bez svojih industrijskih preduzeća, a zaposleni u njima bez radnih mesta, prodatih budzašto kako bi na zemljištu gde se nalaze nikli luksuzni tržni centri i stambeni kompleksi da bi se brzo obrnuo uloženi novac i završio u džepovima gramzivih tajkuna.

Grad se ukrašava novogodišnjom rasvetom već u septembru a fontana na Slaviji zbog koje je izmešten spomenik velikom Dimitriju Tucoviću blješti i peva ne zbog Beograđana već da bi bilo zanimljivije i ugodnije imućnim turistima i domaćem stanovništvu dubokog džepa željnom kvalitetne ali istovremeno i jeftine zabave. I na kraju ono što me posebno nervira je to da mnoge turističke agencije Beograd reklamiraju ne kao grad bogate istorije i kulturne baštine već kao centar razonode i dobrog provoda po „čuvenim“ klubovima i splavovima. Drugim rečima, Beograd je postao stecište željnih razbibrige i hedonizma.

I zaista za te pare za koje se imućni „bogovski“ provode u noćnom životu u Beogradu u inostranim prestonicama na ekskluzivnim mestima sebi bi jedva mogli da plate obrok i piće. Sasvim je sigurno da postoje određene kategorije ljudi kojima baš takav Beograd kao stecište noćnog života odgovara ali ono što je definitivno jasno je da radni ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem u svakodnevnoj borbi da prehrane svoje porodice od toga nemaju apsolutno ništa.

Pare koje bogatiji turisti i „gradske face“ ostavljaju po klubovima i splavovima sasvim sigurno neće napuniti budžet grada i države. Novac koji se tamo troši neće poslužiti za poboljšanje uslova u zdravstvu i školstvu i podići kvalitet života socijalno ugroženih građana već će u najvećoj meri završiti u privatnim džepovima. Krupnom kapitalu kako onom željnom zarade tako i onom orijentisanom ka zabavi to sve godi ali običnom građaninu ta priča ne pije vodu. Sasvim je jasno da je ideja o Beogradu kao stecištu noćnog života ponikla iz besmislene i pogubne neoliberalne ekonomske orijentacije da samo uslužni sektor a nikako reindustrijalizacija mogu dovesti do ekonomskog prosperiteta. Kao „logičan“ zaključak nametnuo se taj da bi onda centralno mesto u tom sektoru upravo trebalo da ima ponuda u segmentu takozvanog „noćnog života“. Pored toga što u ekonomskom smislu ta koncepcija ne donosi ništa veliki problem predstavlja i to što se nakaradnim načinom života zatupljuje omladina. Videvši da se hedonističko ponašanje po splavovima i klubovima definiše kao nešto sasvim prihvatljivo, da su ljudi koji žive taj način deo nečeg što se zove „džet set“ nije ni čudo što se sve veći broj mladih odlučuje da se ne školuje i traži posao već svoju „sreću“ pokušava da nađe po splavovima nadajući se da će tamo biti zapaženi i primera radi završiti u nekom rijalitiju. Izgleda da je našim vlastodršcima to sasvim ok ali objektivno to je van svakog zdravog razuma i objektivno protivno interesima Beograda.