Brzo sam shvatio da nešto nije u redu sa Fejsbukom što se kasnije i potvrdilo kada sam video komentare prijatelja koji su se suočavali sa sličnim nedaćama kao i ja.

Sutradan sam saznao da je problem bio globalnih razmera i da je trajao punih 14 sati. Saopšteno je da većina aplikacija nije bila dostupna korisnicima širom sveta te da je to najveći krah u istoriji Fejsbuka kao i da sličan problem nije zabeležen od 2008. godine.

Iz Fejsbuka su poručili da do pada njihove mreže nije došlo zbog sajber napada a televizija NBC njuz je objavila da je uzrok „preopterećenje baza podataka“.

Moram da priznam da sam se uspaničio kada nisam uspeo da se ulogujem na svoj nalog na Fejsbuku. – Treba da obavim važan razgovor sa drugarom a Fejs izgleda ne radi – pomislio sam zgroženo. Isto tako sam reagovao kada „iz prve“ nisam uspeo da komentarišem postove koje sam hteo.

Tek kasnije kada se rad Fejsbuka malo stabilizovao pomislio sam „čekaj bre, tek sada vidim koji sam zavisnik postao od društvenih mreža. Sa drugarom sam mogao da se čujem i telefonom ili da se vidimo na piću pa da pričamo do mile volje a s obzirom da lično poznajem ljude kojima sam komentarisao postove to sam mogao da uradim i kada se sretnem sa njima.

Drugim rečima, ni najmanje nisam bio pogođen time što Fejsbuk i druge društvene mreže nisu radile neko vreme. Ne kažem naravno da one ne treba 24 časa dnevno da budu dostupne korisnicima. To je veoma značajno ali tvrdnje da čovek ne može da funkcioniše bez društvenih mreža najobičnija je zabluda.

Potpuno je tačno da smo postali zavisnici od Interneta a što je najgore nove generacije koje stasavaju u eri pametnih mobilnih telefona pojma nemaju da se do informacija može doći i na drugi način.

Takođe, veliki problem predstavlja otuđenje ljudi koje društvene mreže pospešuju. Svako od nas je imao priliku da vidi u svom društvu ili za susednim stolom grupu ljudi koja se „druži“ na taj način što nema komunikacije već svi gledaju svoje mobilne telefone i kratko, kada pročitaju nešto što smatraju zanimljivim, podele to sa okolinom.

Više nema potrebe da se ode na neku manifestaciju bilo da je kulturna ili sportska. Dovoljno je da neko od vaših prijatelja na Fejsbuku taj događaj snima svojim telefonom i direktno ga prenosi na svom nalogu.

Problem je i u tome što ljudi koji se deklarišu kao aktivisti umesto da odlaze na socijalne proteste i sprečavanje iseljenja dužnika te događaje posmatraju od kuće.

Prema tome bez obzira što nam društvene mreže mnogo znače ponekada treba da zaboravimo na njih i družimo se na način kako se to nekad praktikovalo.