Đorđeviću su tokom obraćanja medijima zviždali i dobacivali pripadnici Levog samita Srbije izražavajući revolt zbog njegovog pojavljivanja na radničkom skupu. Najveći broj okupljenih nije ni znao da se ministar Đorđević nalazi među njima, a nema dileme da bi bio izviždan da se kojim slučajem obratio skupu. Ne samo levičarske organizacije čiji su pripadnici bili prisutni već i gotovo svi radnici bi zvižducima „pozdravili“ ministra u Vladi koja tvrdoglavo insistira na tome da teret „štednje“ treba da padne isključivo na leđa radnih ljudi a nikako krupnog kapitala čijim interesima dosledno služi. Tokom skupa sam sreo bar desetak ljudi povezanih sa sindikalnim pokretom koji su mi predočili da su poneli pištaljke da zvižde ministru rada u slučaju da se pojavi na prvomajskoj manifestaciji.

Đorđević je komentarišući dovikivanja mladih levičara rekao da je reč o ljudima “ za vreme čijeg detinjstva posle 2000. godine je urađena loša transformacija preduzeća“ aludirajući da je za to kriva prethodna vlast. Izjava ministra rada je apsolutno tačna s tim što je zaboravio da doda da Vlada čiji je član dosledno nastavlja sa antiradničkom politikom i protežiranjem interesa privatnog kapitala, u prvom redu stranog. Zbog toga se može sa pravom konstatovati da je ministrova izjava i pojavljivanje na prvomajskom skupu ništa drugo do najobičnije licemerje. U periodu vladavine Srpske napredne stranke donet je Zakon o radu koji potpuno degradira radnička prava, privatizovan je niz strateški važnih preduzeća, mnoga su gurnuta u stečaj pa potom prodata budzašto a neka su likvidirana. Iako kritikuje prethodnu vladajuću garnituru politička opcija kojoj pripada ministar Đorđević nastavila je sa praksom davanja subvencija stranim investitorima a mnogi od njih zaposlenima isplaćuju minimalac, otpuštaju ih nakon što istekne period novčane podrške države a u pojedinim slučajevima je i zabeležen mobing prema zaposlenima. Ministar Đorđević je deo režima u vreme čije vlasti je radnik Goše izvršio samoubistvo.

Upravo je to bilo i pitanje koje su mu postavili dvojica učesnika prvomajskog protesta (jedan pripadnik Inicijative Ne davimo Beograd a drugi Čuvara vatre) zbog čega su bezrazložno i sramno uhapšeni jer su navodno „remetili javni red i mir“. NJihovo hapšenje predstavlja uvredu celokupnog radničkog pokreta Srbije jer su oni privedeni kao učesnici sindikalne prvomajske kolone. Baš zato je policija njihovo hapšenje izvela prilično neprimetno plašeći se opravdanog radničkog gneva u slučaju da to primeti veći broj ljudi u koloni.

Ono što je potpuno izvesno je da je sve što se dogodilo očigledna greška u koracima režima. Da je to zaista i tako pokazuje izostanak reakcije Aleksandra Vučića povodom tog događaja Vučić naime ne komentariše ništa što smatra da ne može efikasno da brani. S obzirom na težak ekonomski položaj u zemlji socijalna pitanja su upravo ono što Vučić pokušava da prećuti ne bi li ostala neprimećena. U tome ipak nema uspeha.