Manekeni 1Gojko Vlaović Foto: Miroslav Dragojević

Videvši šta se dešava ona je odmah obavestila nadležne u kućnom savetu koji su pozvali službu hitne intervencije Javnog preduzeća „Gradsko stambeno“.

Dežurna ekipa je stigla ali je posle intervencije saopštila da ne može da otkloni kvar „jer nema adekvatnu opremu“ te da jedino mogu da zatvore vodu u ulazu kako komšinici ne bi bio poplavljen stan i da napišu nalog da sutradan na teren izađe preduzeće koje ima potrebnu opremu za otklanjanje kvara a sa kojim „Gradsko stambeno“ ima potpisan ugovor.

Epilog je bio taj da su stanari bez vode bili čitavu noć i da se ekipa tog drugog preduzeća pojavila tek oko 12 i 30 sati sutradan.

Odmah se moglo videti da su kvar došli da otklone majstori prekaljeni u svom poslu. Vrlo brzo su rešili problem i zgrada je ponovo dobila vodu.

Kada su čuli da radnici „Gradskog stambenog“ nisu mogli da otklone kvar navodno zbog nedostatka potrebne opreme majstori su se ironično nasmejali i rekli da to nije tačno.

– Naša firma ima električnu mlaznicu koju oni u „Gradskom stambenom“ nemaju. Sa njom je znatno lakše otkloniti ovakvu vrstu kvara međutim to ne znači da se posao ne može završiti bez nje. Kako se radilo u vreme dok električne mlaznice nisu postojale? Kvarovi su se i tada otklanjali. Ali mora se malo pomučiti. Ovi što rade u „Gradskom stambenom“ to ne žele i zato se u majstorskim krugovima nazivaju „manekenima“ – rekao je jedan od majstora.

Razmišljajući kasnije o njegovim rečima shvatio sam da je majstor apsolutno u pravu.

Partijsko rukovođenje javnim preduzećima je dovelo do toga da se razvije birokratski pristup u rešavanju svakodnevnih problema građana.

„Gradsko stambeno“ da bi smanjilo troškove zapošljava manje ljudi nego što je potrebno, ne nabavlja adekvatnu opremu, zaposleni nisu motivisani za savestan rad, verovatno zbog niskih plata a većina poslova se realizuje na osnovu javno-privatnog partnerstva.

Iako je kada je uvođeno reklamirano kao efikasan oblik rešavanja komunalnih problema javno-privatno partnerstvo se pokazalo kao znatno lošiji i skuplji model po građane.

Jedini cilj tog obmanjujućeg modela je da vlasnik privatne firme koju nadležni u gradskoj upravi angažuju za rešavanje komunalnog problema ostvari profit dok je to kako će posao biti obavljen i što je skuplji nego da ga otklanja odovarajuća služba gradskih komunalnih preduzeća u drugom planu.

Gradska uprava ne samo da ne rukovodi komunalnim preduzećima na adekvatan način već ni preventivno ne održava instalacije u zgradama zbog čega i dolazi do čestih kvarova.

Potpuno je jasno da će se ovakvi problemi širom Beograda nastaviti i dalje a jedini način da se otklone je momentalno ukidanje javno-privatnog partnerstva kao i dolazak profesionalnih a ne parijskih kadrova na rukovodeća mesta u komunalnim preduzećima.