Domaću folk muziku ne volim. Uvek sam bio indiferentan prema njoj sve dok nisam otišao na služenje vojnog roka u Svilajnac gde mi se smučila jer sam je svakodnevno bio prinuđen slušati putem razglasa u kasarni. Sećam se da se negde 1992. godine među beogradskim rokerima pojavila grupa njih koja je tvrdila kako su „narodnjaci bljak“ ali je zato muzika Toma Zdravkovića „dobar kafanski fazon“ i da se „razlikuje od drugih narodnjaka“. Moram da priznam da mi uz dužno poštovanje prema pokojnom Tomi Zdravkoviću nikad nije bilo jasno zbog čega je njegova muzika „rokerskija“ od one koju izvode njegove kolege folkeri ali to je već pitanje na koje odgovor treba da pokušaju da daju oni koji tako misle.

Dakle ja sam defitnitivno antinarodnjački tip kada je reč o muzici. Moje opredeljenje je pank i bilo koji drugi zvuk me ne zanima Međutim, veoma poštujem rad legende folk muzike Sinana Sakića koji je preminuo u prošli petak. Sećam se dok smo bili klinci, nas nekoliko drugara je razmišljalo šta bi u folk muzici moglo da se definiše kao „pank“ odnosno da ne pripada narodnjačkom mejnstrimu. S obzirom da se produkcija „Južni vetar“ u to vreme u narodnjačkim krugovima smatrala manje vrednom i na nju se gledalo sa nipodaštavanjem onda smo je iz zabave proglasili za „alternativu folk zvuka“. Istini za volju to je i tačno. Ko god je imao priliku da sluša izvođače te produkcije, u koje spada i Sinan, zna da je gitarski zvuk veoma naglašen a uticaj metal roka veoma prisutan. Međutim, ono što je lično mene privuklo Sinanovom stvaralaštvu je stopocentna iskrenost i posvećenost u njegovim pesmama. Dok drugi folkeri „šmekerski“ varaju žene koje im opraštaju jer ne mogu bez njih ili banče po kafanama pod raznoraznim izgovorima, Sinan ako voli voli svim srcem a u kafani se zna kad je tužan a kad radostan. Za njega je ljubav jednako vernost. Ako je ostavljen iskreno žali, ako se ogrešio onda to pošteno i priznaje. Ne stidi se da pokaže svoja osećanja i u ljubavi reaguje poput svakog običnog čoveka Međutim, iako je često pevao o izgubljenim ljubavima Sinan nikada nije bio patetičan. U svojoj ogoljenoj iskrenosti muški heroji njegovih pesama uvek zadržavaju ponos. Sve o čemu je pevao Sinan potpuno je ljudski. Svako je bar jednom mogao da se nađe u „koži“ nekog od njegovih junaka iz pesama. To je bila osnovna moć i snaga Sinanove muzike i nešto što ga je definitivno izdvajalo od drugih folk izvođača. Takođe, to mu je donelo i poštovanje među mnogim poklonicima alternativne rok muzike. Zato, pankerski ne mareći da li će mi neki „pravoverni“ roker zameriti zbog napisanog u ovom tekstu ponosno kličem slava ti Sinane Sakiću!