Predsednik bogatih

Komentari o „paprenim“ cenama su uobičajena stvar. To je potpuno normalno jer ako je nešto višestruko skuplje nego što inače košta, jasno je da će izazvati čuđenje i gnev u narodu.

Ono što je pak prilično neuobičajeno je da se u tu priču uključio i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, rekavši da ne razume histeriju oko računa iz restorana na Zlatiboru i Kopaoniku.

– Ako vam je skupo i ako vam se ne plaća, pa nemojte da idete tamo. Pustite ugostitelje i turističke radnike da rade i da zarade – rekao je Vučić dodavši da „ti isti ljude koji se žale nemaju problem da u inostranstvu istu uslugu plate i deset puta više“.

Ne znam na koje je to ljude predsednik Vučić mislio, navodeći ih u svom komentaru, ali je očito da ne poznaje pravo stanje kada je reč o životnom standardu građana Srbije. Predsednik Vučić izgleda da ne zna da najveći broj stanovnika naše zemlje mesečno ne zaradi više od 40.000 dinara.

Ti naši sugrađani ne mogu sebi da priušte ni kartu za put van granica Srbije a kamoli piće u tamošnjim restoranima. Njihova primanja su toliko mizerna da i odlazak na odmor u zemlji predstavlja pravi luksuz.

Ono što je posebno zanimljivo je zašto predsednik smatra da je normalno da postoje ugostiteljski objekti sa paprenim cenama.

To je zato što je za predsednika Vučića normalno da postoje bogati i siromašni.

Takođe, za njega je normalno da postoje enormne socijalne razlike, odnosno pristalica je društvenog sistema u kome neko zarađuje milione dok neko živi na ulici. Vučić, kao konzervativni neoliberal, smatra da su oni koji su bogati sposobni dok oni koji nisu zbog toga zarađuju malo.

To naravno nije tačno jer oni koji su bogati samo koriste prednost koju imaju u odnosu na sirotinju. Ili su rođeni u imućnoj porodici ili su aktivni u mejnstrim političkim partijama koje su često na vlasti.

Drugi razlog zbog koga predsedniku Vučiću ne smetaju cene koje običan čovek sebi ne može da priušti je taj što baš u redovima njegove Srpske napredne stranke ima dosta onih koji bez problema mogu da plate račun u preskupom restoranu na Zlatiboru i Kopaoniku kao da kupuju sok i grickalice u prodavnici.

Baš u redovima njegove Srpske napredne stranke ima dosta onih koji to sebi mogu da priušte upravo zahvaljujući privilegijama koje su stekli kao članovi vladajuće političke partije.

Takođe, u elitnim restoranima sa visokim cenama okupljaju se pripadnici krupnog kapitala, a predsednik Vučić je u bezbroj navrata pokazao da su mu njihovi interesi znatno važniji od interesa radnika, seljaka, sitnih trgovaca, zanatlija i nezaposlenih.

Umesto da ga brine to što minimalac u Srbiji ne može da napuni minimalnu potrošačku korpu, predsednik brine o profitu vlasnika elitnih restorana. Razlog je sasvim jasan. Vučić je i sam imućan i zbog toga ne razume muku običnog čoveka.