Foto: Stanislav Milojković

Opredelivši se da održi taj koncert Apatride UTD je ušao u istoriju jer socijalno motivisane svirke u Srbiji nisu retkost već ih dosad jednostavno nije bilo. Iako je u drugim zemljama uobičajeno organizovati koncert u znak podrške radnicima u štrajku, nezaposlenima, beskućnicima, ljudima kojima bezdušne banke plene imovinu i izbacuju ih na ulicu i drugim obespravljenim kategorijama, u Srbiji je to tabu tema. Većina naših muzičara o tome uopšte ne razmišlja. Svojevremeno, dok je trajao štrajk radnika Fijata u Kragujevcu a premijerka Srbije Ana Brnabić u tačerističkom stilu poručivala da pregovora nema dok protest ne stane, nije održan nijedan koncert podrške kragujevačkim radnicima. Ni jedan jedini pank bend u Srbiji nije izrazio solidarnost sa njima niti sa zaposlenima u Goši koji su pokušali da spreče stečaj preduzeća kao ni sa radnicima drugih upropašćenih firmi. Zaista čudno, ako se zna, da su britanski pankeri ali i drugi muzičari održali sijaset koncerata kako bi finansijski pomogli dugotrajni štrajk britanskih rudara za vreme premijerskog mandata Margaret Tačer.. U Srbiji takva solidarnost, prvenstveno kada je reč o alternativnim bendovima od kojih se to očekuje, ne postoji. A nema zemlje sa više „angažovanih bendova, koji se bore protiv nepravde i diktature“ nego u Srbiji. Međutim, to važi samo na papiru. U praksi kada ta „angažovanost“ treba da se iskaže, svi junaci nikom ponikoše. Zašto je to tako? Pa zato što buntovništvo među srpskim rokerima ne postoji. Što bi neko pružio podršku potlačenim radnicima i time naljutio velike kompanije koje posluju u Srbiji i uskratio mogućnost svom bendu da dobije neko unosno sponzorstvo? Što bi neko istupio javno protiv kapitalizma i tako se svrstao u red radikalnih protivnika aktuelnog društvenog sistema? Ne treba zaboraviti ni sitnosopstvenički mentalitet srpskih rokera koji bi da budu „born to be wild“ ali istovremeno bogati kao Stounsi. Što učestvovati besplatno na socijalno motivisanoj svirci kada je lepše zaraditi koji dinar „za nastup, putne troškove i lažno iznajmljenu a u suštini pozajmljenu opremu“?

Zbog takvog stava „na sceni“ gde je bitno samo da se „družiš i zezaš“ pozitivni primer FC Apatride UTD je još veličanstveniji. Reč je o sastavu sa velikim brojem pristalica kome ne predstavlja problem da napuni veći prostor u Beogradu predviđen za svirke i zaradi sasvim solidan novac. Međutim, s obzirom da je reč o ljudima sa principima i srcem a ne biznismenima sa gitarama, oni su prepoznali šta su prave vrednosti i kako angažovan bend treba da dela. Dakle u istoriji će biti zapisano da je prvu socijalno motivisanu svirku u Srbiji organizovao Apatride UTD a ne Beogradski sindikat, Repetitor, SARS ili Goblini. Istina, do 4. avgusta ima još dovoljno vremena da se neko priključi Apatridima na bini ili možda organizuje sopstvenu socijalnu svirku te me tako demantuje i zapuši usta.