Savez oslobođenja rada 1Foto: Miroslav Dragojević

Drago mi je što mu je, kako je napisao, bilo interesantno i da smatra da je dobro čitati osvrt na formiranje Partije radikalne levice PRL).

Slažem se sa njegovom ocenom da je osnivanje PRL događaj od značaja ali ne i sa konstatacijom o „odsustvu organizovane levice u Srbiji“ do tog trenutka.

Ona naime postoji od samog početka višestranačkog sistema uspostavljenog 1990. godine.

Organizovana levica, koja je tada nastala nije bila produkt hira grupe zanesenjaka već nešto što je iziskivala objektivna situacija.

Vuković u svom reagovanju kaže kako „Partija radikalne levice nije stranka deklarisane marksističke orijentacije“.

Međutim, demantuje ga zvanični profil PRL na Fejsbuku na kome decidno piše da se „Partija radikalne levice bori za socijalističko društvo“.

Istovremeno i sam Vuković konstatuje da je PRL „antikapitalistička partija“.

Samo dve antikapitalističke opcije zastupaju izgradnju socijalizma.

Prvi su blankisti koji su izumrli kao ideološki pokret.

Druga opcija koja korača putem izgradnje socijalizma je marksistička, tako da PRL može samo njoj da pripada shodno svom deklarativnom opredeljenju.

Ako PRL zaista nije marksistička partija lako može da me demantuje i da to zvanično saopšti.

Ja sigurno neću gurati na silu PRL u politički korpus kome pojedini njeni članovi poput Vukovića ne žele da pripadaju.

Vuković dalje konstatuje da je PRL savez obespravljenih, ljudi koji žive od svog rada.

Razumljivo je što PRL želi da okuplja obespravljene, međutim činjenica da se neko nalazi u takvom položaju istovremeno ne znači da je taj automatski i progresivan.

Naprotiv, poznato je kakav su stav Marks i Engels, neprikosnoveni autoriteti u zastupanju prava obespravljenih, zauzeli po pitanju devijacije zvane lumpenproletarijat.

Vuković kaže i „koga briga za marksiste“.

Briga je svakog klasno svesnog pripadnika radničkog pokreta.

Marksisti su njegov integralni deo a ne nekakvo „strano telo“ koje želi da se nametne i čine nespornu avangardu u borbi proletarijata za prava u klasno podeljenom društvu.

Vuković se pita zašto je moj predlog o tehničkoj koaliciji svih deklarisanih marksista u Srbiji „cilj vredan truda“.

Ne radi se tu o „Vlaovićevom uverenju“ već je reč o nasušnoj potrebi.

Okolnosti u Srbiji su takve da PRL samostalno ne može da uđe u parlament niti da predvodi proteste radničke klase na ulici.

Ne mogu pojedinačno ni ostale marksističke organizacije u Srbiji.

Stoga je nužna tehnička koalicija svih deklarisanih marksista kako bi se prebrodio taj konkretan problem.

Naveo sam u prošlom tekstu uspešne primere iz regiona koje po tom pitanju treba slediti.

Suština je da je u Srbiji nužno stvaranje saveza oslobođenja rada a da bi trudbeništvo to prihvatilo ozbiljno neizbežno je koaliciono ujedinjenje.

Sa druge strane, građanska politička opcija nikada neće prihvatiti PRL kao partnera upravo zbog antikapitalističke orijentacije te partije.

Tu ne treba da postoje iluzije ni kada je reč o raznim „građanskim inicijativama“.

Jedini prirodan i logičan saveznik PRL su upravo deklarisane marksističke grupacije sa kojima treba da formira širi akcioni pokret.