Ovaj tekst, pre dve i po godine, potpisali su evropski zvaničnici, Herman van Rompej i Žoze Manuel Barozo, o referendumu na Krimu a danas, posle referenduma u Kataloniji isti tekst potpisuju Donald Tusk i Žan Klod Junker. Prema tome ne može se reći da Evropa nema dosledan stav, ali ne može se reći da je taj stav uvek moćan i obavezujući. Kao što je Ukrajinska autonomna republika Krim posle referenduma ušla u sastav Ruske Federacije i pored protivljenja Evrope i svetskih sankcija Rusiji, može da se dogodi da i Katalonija, naročito posle brutalne intervencije španske policije, ostane tvrdoglava u zahtevima za otcepljenje, uprkos brojnim ekonomskim argumentima protiv i uprkos upozorenjima iz Evropske Unije. Srpski predsednik i Vlada podržavaju integritet Španije i podudaraju se sa stavom EU i zato je prilično nelogična njegova „prozivka“ Evrope i pretnja mečkom koja je došla da igra u njeno dvorište. Kako to u Kataloniji ne važi referendum a na Kosovu može i bez referenduma, glasno se upitao predsednik Srbije u direktnom prenosu pred građanima Srbije, udarajući u damar, žilu kucavicu, unutrašnjeg dijaloga. Da li su događaji u Španiji, kako je naveo, „najbolji primer dvostrukih aršina i licemerja svetske politike“?!!! Da, sigurno ima i jednog i drugog ali jednog i drugog ima i u srpskoj politici. Jednom prekršena Badinterova pravila o raspadu Jugoslavije po granicama republika, od Kosova su napravili presedan u međunarodnom pravu. Ali najblaže rečeno, tvrdoglava i ratnička srpska politika koja nije pristajala na više od autonomije a manje od nezavisnosti, krah pregovora u Rambujeu, rezultirala je stravičnim bombardovanjem, nevinim civilnim i vojnim žrtvama, broj obolelih od kancera se od tada utrostručio, a šteta uništene i devastirane zemlje premašila je 30 milijardi dolara. „Kumanovskim sporazumom“, lažno predstavljanim kao pobedničkim, vojska Savezne Republike Jugoslavije ( dva oka u glavi) i policija Srbije povukli su se sa Kosova, zaustavljen je rat a već sutradan je Savet bezbednosti UN doneo rezoluciju 1244. Kriviti, dakle, samo Evropu i svet za duple aršine i licemernu politiku, a Milošević je u tom četvrtom ratu sa Kosovom, tražio da Srbija uđe u savez sa Rusijom i Belorusijom, bez osvrta na srpska licemerja i duple aršine nije korektno i što je još gore, iskustvo nas uči, može da bude vrlo manipulativno, baš kao Vučićevo pitanje sa odgovorom „zašto smo mi Srbi najgore tretirani“? Za početak, predsedniče, bilo bi dobro da analizirate Miloševićevu politiku, posledice i odgovorite na pitanje zašto njegovim kadrovima a bojim se i idejama, sve doslednije popunjavate javnu scenu Srbije? Aršin, dakle, merna jedinica za licemerje je bio Milošević!

Od grčkog predsednika Prokopisa Pavlopulosa saznali smo šta Grci sanjaju o Evropi. Delovi njegovog obraćanja srpskim parlamentarcima vrlo su poučni. Evropa premašuje pitanje nacija! Stvorena je da zaštiti principe mira, demokratije, prava i socijalnog jedinstva, krajnji cilj za koji se borimo je federativna Evropa koja ima osnovne karakteristike reprezentativne demokratije zasnovana na principima solidarnosti… Mesta u EU postoje samo za one koji su ispunili uslove i koji imaju viziju istu kao mi, a ne za one koji posmatraju EU kao vozilo odnosno sredstvo za korišćenje prilika u koje će da uskoče i iskoče prema svojoj potrebi…

I naravno, nametnulo se još jedno logično pitanje, zašto baš to i zašto baš u ovom trenutku Pavlopulos poručuje u Srbiji. O rekonstrukciji ili čak novoj arhitekturi uveliko traje debata u Evropskoj uniji. Kod nas se sve svodi na sitnu ćepenačku politiku, kuknjavu i žalopojke a rasprave uopšte nema. Jedine smernice, prema Evropi, daje predsednik Vučić a onda posle njega kao papagaji sve što je rekao ponavljaju premijerka i ministri Vlade. Dok čekamo unapred poznati odgovor iz Brisela na Vučićevo pisamce koje će odneti Ana Brnabić, valja podsetiti da je predsednik Grčke, takođe, kao Vučić, pravnik i da njegova partija pripada desnom centru ali da za razliku od Vučića nijednom nije govorio u prvom licu jednine, što Vučić bezobalno radi. Ovaj put se žalio na lično „razapinjanje“ u svetskim medijima kao da je ruski čovek? Dok je tako, dakle, s jedinim fokusom na Vučića, postoji osnovana sumnja da se evropski put Srbije svodi samo na verbalno i jezičko pitanje, a iza paravana se oživljavaju stare ideje o spašavanju Srba i kosovskom zavetu.