Džoker i pikova dama

Premijerka i predsednik države, ona iz Beograda on iz Vašingtona, združenim snagama apeluju na „lojalnost radnika, dobrih domaćina“, što je veoma važno za privlačenje investitora, koji već sumnjičavo odmahuju glavom i postavljaju pitanje: „A Kragujevac?“

Otkuda toliko „šumova“ na relaciji Vlada – štrajkači, kada je samo šef kabineta Brnabićeve, prema njenom iskazu, imao 23 kontakta a ona najmanje tri sa zaposlenima u Fijatu?

Neki odgovori na ova pitanja ostali su zatamnjeni u ugovoru države i ove kompanije, koji je svojevremeno selektovano i nevoljno prikazan javnosti, a neki odgovori, ma koliko čuvani kao zmija noge, isplivali su ovim sindikalnim negodovanjem na površinu.

Optimistička slika o isplativosti visokih državnih subvencija Fijatovoj investiciji, a od kojih će korist imati svi i Srbija i njeni građani, odjednom je postala sumorna i pesimistična jer preti opasnost da se ova poznata kompanija iseli, pa bez posla neće ostati samo tri hiljade njenih radnika već i sedam hiljada kooperanata. Pošto je obećanje o izvozu u Rusiju propalo protivzahtevom istočnog brata da se uvoze „lade“ i ko to zna još čime, pošto je „Fijat“ smanjio proizvodnju sa tri na dve smene, a pošto ugovor o subvencijama ističe naredne godine, ključno pitanje je ima li država, kao poslodavac i suvlasnik, pravo da pere ruke i poziva radnike na odgovornost preteći im da će im se dogoditi ono što se desilo Smederevcima posle odlaska američke firme iz Železare. Ima li uopšte plan B, jer opšte je mesto da je dve trećine investitora, nakon isteka subvencija, skupilo prnje i otišlo.

Pošto se ispostavilo da plate radnika u Kragujevcu nisu 45, kako je pričao Vučić, već 35.000 bruto, što znači 24.000 dinara neto, ispod dakle proseka, pošto je prošle godine država dotirala „Fijat“ sa skoro četiri milijarde dinara a ukupni izdaci za zarade radnika su bili za milijardu dinara manji, eto te milijarde odakle bi „Fijat“ trebalo da nadomesti skandalozno male nadnice, pogotovo što se država već odriče profita, ne znam da li zato što ga nema ili se prikazuje u knjigovodstvenim „trange-frange“ da ga nema! Ta količina pohlepe subvencionisanog investitora iz prijateljske Italije, koji je dobio uslove koje nije mogao da dobije nigde i niti će, ozbiljno upućuje na zaključak da taj model privlačenja stranaca treba ozbiljno korigovati i napustiti.

Prema tome, gospoda radnici štite dostojanstvo sopstvenog rada jer država to za njih i ne samo njih nije uradila a trebalo bi da radi. „Gorenje“ se pokazalo fleksibilnije od „Fijata“, „Goša“ je, čini se, u bezizlaznoj situaciji, malinari su postigli dogovor, grupice građana u Beogradu i Novom Sadu, koje se solidarišu sa štrajkačima, samo su dokaz da raste svest o tome da je ogromna većina građana pretvorena u prekare, proletere postindustrijskog neoliberalnog kapitalizma, odnosno, nadničare primorane da budzašto prodaju svoju radnu snagu. Koja je razlika između teških industrijskih i uslužnih „prljavih i odbojnih poslova“ od prevoznika, đubretara, poštanskih radnika, čistačica, snabdevača hranom, kuvara, prodavaca, kelnera, zaposlenih u „kol-centrima“, novinara, šalterskih službenika, prosvetnih radnika, tehničara, administratora, medicinskog osoblja? Nema razlike, svi jednako kuluče da bi preživeli, za nečiji profit, za nečiji kapital od koga ne ugledaju ni mrvicu… Zato je pesimistička sumnja, za svaku, naročito ovu vlast, uvek subverzivno delo pa eto i politike koja se umešala u slučaj „Fijat“.

Nakon obojene, optimističke istine, koja se već pet godina, svakodnevno, guta poput tabletica za smirenje, čak i ono što se smatralo realno stabilnim i uspešnim, kao što je finansijska konsolidacija, odjednom se pokazalo zamrljano, jer radnici „Fijata“ prete da ugroze privredni rast i BDP!? Možda im država pokloni nove pelene, ali u svakom slučaju prvo treba da istraži gde je sama zakočila i gde je proklizala a onda u dogovoru i sa radnicima i sa „Fijatom“ nađe rešenje uključujući i reviziju ugovora. Jer ako se „Fijatu isplati“ da ode u Poljsku, gde će zaposlene plaćati tri ili četiri puta više, neka ode, ali onda postoji osnovana sumnja da se novac za subvencije nije trošio namenski i što je još gore – da je završavao u nekim tajnim lagumima.