Fikcija budućnosti

… osornog omalovažavanja političkih protivnika jer nikada neće pobediti, besprimernog hvaljenja miljenika, 500 gradilišta u Beogradu i izvlačenja nekog novog mađioničarskog zeca iz šešira, poput najave izgradnje fabrike u Lebanu i većih obečavajućih plata i penzija a u pauzama između spinovanih „državnih udara“,makedonskih, crnogorskih, hrvatskih i NATO scenarija u kojima se uvek pod nerazjašnjenim okolnostima pronađe po neko iz Srbije, Srbija živi fikciju Vučićeve budućnosti ili budućnost njegove fikcije?!

U nemilosrdno ruiniranoj i friziranoj prošlosti sa novoherojima Dražom, Kalabićem, Nedićem… neuglađena, banalizovana i prostačka sadašnjost kojoj ton daje između mnogih gradonačelnik Subotice, rečnikom kojeg bi se postideli i najbesprizorniji, a onda se još pravda kako nije tukao profesora samo ga je malo vređao, pričati o dostojanstvu ljudi je besmisleno baš kao što je besmisleno milosrđe Dragana Markovića Palme, koji deli socijalnu pomoć rezolutnim presuđivanjem: tebi dve, tebi tri hiljade dinara, kao da se utvrđuje cena sortirane stoke za prodaju!? Ova dva, najnovija, primera dve su strane iste medalje, dakle, iste vlasti koja sopstveni bahatluk s vrha, preko republičkog pa do lokalnih parlamenata i, nažalost, mnogih institucija promoviše kao modus vivendi. Taj način života podrazumeva fikciju o jednoumlju i sabornosti kao opštem dobru u kojem je vladar najbolje dobro od svih. Praksa sputavanja političkog pluralizma je dobro uhodana, po principu, ono što smeta Vučiću još više smeta lokalnom rukovodiocu, pogotovo ako sam nije siguran da ne smeta Vučiću, uz one standardne mehanizme pretnji i zastrašivanja, otpuštanja sa posla, proglašavanje neprijateljem ili lopovom zavisno od okolnosti… Neprijatelji su u pravilu „žuti“, završavaju na sudu, a mili mu prijatelji, bez obzira na osnovane sumnje koje prate Gašića i Malog na primer, završavaju na nekom novom naprednijem poslu…

Sve gore navedeno se dešavalo u minulih pet, šest dana i nasumce je pobrojano, ali isto tako, nasumce i nehotično, neke istine suprotne obojenoj fikciji ipak su izašle na površinu. Ne samo da se otkrilo da nema ništa od prosečne plate od petsto evra, već se ispostavilo da privredni rast nije liderski već na začelju u regionu, zatim se ispostavilo da najepohalnija, od države dotirana kompanija „Er Srbija“, nije ni u pola rentabilna i finansijski samoodrživa kao Kroacia Erlajns, a onda kao šlag na antifikcijsku tortu dolazi i podatak da je u ovogodišnjem julu blokada firmi za 45 odsto veća nego lane, uz veću nelikvidnost i zaduženost. To znači da se početni uspeh konsolidacije finansija, što niko dobronameran nije mogao da ospori, polako topi a sistem partokratskog vladanja postaje sam sebi prepreka da završi započete reforme. Paradigma tog sistema su radnici „Goše“ privatnog preduzeća koje pet godina nije izvršavalo svoje obaveze prema državi a zaposlenima pogotovo. I nikom ništa. Selektivno se primenjuju propisi a parlament Srbije čak usvaja selektivni zakon o poljoprivredi koji se, navodno, odnosi samo na članice EU!? Ono čega bi pametan trebalo da se stidi tim se, očito, neko ponosi?

Za Beograd, na primer, ne moraš da budeš ni glup ni pametan da bi razumeo šta se radi! „Nekada je bilo najviše pedeset a sada petsto otvorenih gradilišta“ objašnjava Vučić. Da je na svakom po pet radnika to bi značilo dve hiljade petsto zaposlenih, što nije za potcenjivanje, ali kako na nekima nema ni čuvara stiče se utisak da se istih dvesta trista radnika sele sa mesta na mesto da bi bili dekor Vesiću i Malom u predizbornom okopavanju glavnog grada. Svako ko voli svoj grad radovaće se rekonstrukciji, popravci ili novoj izgradnji ali ovo sistematsko ruženje sa nakalemljenim i kič objektima sa fontanama, kao na Tašu, oko kojih su iscrtana parking mesta da se, valjda, ne bi prale noge u njima, ne govori o slučajnosti već smišljenom konceptu u kojem svi zajedno, hteli ili ne, sa više ili manje otpora ili tolerancije, moranja ili pristajanja, živimo fikciju Vučićeve budućnosti ili budućnost njegove fikcije.