Lek protiv trauma

E to je slika Srbije organizovane po principu, brigo moja pređi na drugoga… Na fejsu su osvanule slike razbacanog đubreta oko novobeogradske Piramide ali ništa specijalno nije „doteraniji“ ni centar glavnog grada pun zapišanih i zasranih budžaka i nečistoće koja se podigne i zamagli pogled ako dune malo vetra. Nisam videla komunalne policajce da ikada ikog upozoravaju, kamo li kazne, ako pred njihovim očima dopušta psu da se rastereti ali će zato zavrtati ruku studentkinji u autobusu ako nema prevoznu kartu….

Kada Ruska federacija četvorici uglednih proizvođača mesa i mesnih prerađevina, vrati robu, kako kaže ministar poljoprivrede, zbog tehničkih a ne statusnih razloga, dakle, otpale etikete a ne zbog neke bakterije ili zaraze, ne mogu da se ne setim da su neki vajni i „ugledni“ mesari ne tako davno prodavali ofarbane crkotine, da bi izgledale sveže, da su neki uvozili meso iz Argentine čuvano trideset godina u frizu, a ne mogu da se setim da je iko od njih odgovarao! Niko ne odgovara ni za prekomernu upotrebu pesticida pa kad počnu da skapavaju pčele kolektivno se setimo kako taj otrov jedu i ljudi! Deca su kod nas osuđena i na veću od evropske dozvoljene doze otrova u mleku – aflatoksina!

Prošle godine u septembru trebalo je da se ukine ovaj višegodišnji privremeni „popust“ nespremnim mlekarima za kvalitetniju proizvodnju, ali, nažalost, nije. Da ne pominjemo mini elektrane koje uzimaju sve a daju malo, tačnije ništa… Kada smrdljivi rečni trag, prekriven mrtvim ribama, vodi direktno do izvorišta nesreće, vlasti ostaju gluve… Te nema dovoljno inspektora, te, ispostavi se, neka jaka vertikalna veza čuva leđa zagađivaču, nesavesnom investitoru, kopaču rude i slično a pacovi i zmije koje su se razmilele posle čišćenja za „Belgrejd voterfront kapital investments“, po starogradskim šahtovima po kojima se skriva i živi na stotine dece beskućnika ostaju u zoni nevidljivosti Republike i socijalne države koju je vlast pretvorila u monstruoznog pljačkaša javnog dobra, javnih resursa i poništila javni interes.

Pod udar tog ugovora koji je delimično preveden za javnost, 69 od 259 strana, došli su i vojni tragičnici iz hotela „Bristol“ koje ova vlast bespoštedno uništava kao da su bubašvabe. U čemu je problem suficitarnog budžeta da namiri ovih četrdesetak ljudi onim što im pripada. Šta oni, razboleli, napušteni od svih i njihova deca koji već godinama čekaju da ostvare svoje pravo, mogu da kažu o društvu u kome žive i o vlastima? Postoji li neka zakonska crvena linija posle koje država mora da reši njihov problem u koji ih je uterala i to ne, selidbom u privremeni smeštaj u neki drugi oronuli samački hotel koji je, takođe, na profitnoj listi za rušenje ili otkup. Očigledno ne postoji.

Poznajem porodicu izbeglu iz Hrvatske za vreme „Oluje“, poslatu na Kosovo, a potom vraćenu u kolektivne barake u Krnjači, pa je pre osam godina dobila privremeno boravište, iako prvi na listi za dodelu stana iz fonda građenih za izbeglice, nikako da se usele jer ih uvek neko pretekne… Bolesni i totalno bez nade sada zajedno sa nama, ponovo slušaju iste priče od istih ljudi koji su kreirali ratnu politiku devedesetih i zevzeče se inatom po tuđoj grbači, uz mnoštvo državnih privilegija i počasti. Ova vlast samo fingira brigu o ljudima i opštem dobru. Kada se fizičko trovanje koje dugoročno utiče na genom i DNK građana Srbije koji su sve bolesniji, udruži sa mentalnom i mrzačkom trovačinom, kojoj su bespoštedno izloženi, dobija se zabrinjavajuća slika društva i nisu potrebne međunarodne statistike o srećnim zemljama da bi se znalo da ta sreća zaobilazi Srbiju.

Posle predsednika koji je odlučio, prema ličnom iskazu, da se pravi blesav oko Kosova i koji posle šumskog iskoraka predsednice vlade, jedino brine za Anu, ne bi me iznenadilo da i ona, poput Vulina, obuće vojnu uniformu i krene u obračun sa nepodobnima. Ta divna naprednjačka vlast zavadila nas je sa svim u regionu, podržava retrogradne, autoritarne i diktatorske režime u svetu i kako onda poverovati da to isto neće raditi kod kuće.

Pa nikako, jer to već radi kod kuće! Dubaka država, duboko podeljeno društvo, duboko preziranje političkih oponenata, duboko devastiranje institucija i demokratskih procedura, znak su traumatizovanog i zarobljenog društva. Ispunjavanje zahteva koje je u ime protesta „1 od 5 miliona“, pobrojala i argumentovano obrazložila grupa eminentnih stručnjaka, mogao bi da bude prvi lek protiv narečenih trauma ako ga vlast stavi na pozitivnu listu!