Mrtva tačka

… gde nije išao on već njegovi izaslanici, Brnabić& Dačić, eruptirala je posle saopštenja evropske birokratije kojim poziva na uzdržanosti obe strane, Prištinu i Beograd, nakon „turističke“, odnosno „incidentne“ posete predsednika Kosova Hašima Tačija jezeru Gazivode. Od čega da se uzdržimo, upitao je, evidentno, razočaran predsednik Srbije: Od dugih cevi specijalaca i Rosu, koji nemaju pravo da zalaze na teritoriju Severnog Kosova i pobrojao nekoliko međunarodnih dogovora i sporazuma, rezoluciju 1244 i Briselski sporazum koji su tim postupkom prekršeni. Emotivnim pitanjem: Od čega da se uzdržimo, obrazložio je, po drugi put u kratko vreme, razloge za podizanje borbene gotovosti zemlje koji ostaju na snazi do daljeg. Prvi put kada je on lično bio u poseti Srbima na Kosovu i kada mu tamošnje vlasti nisu dozvolile slobodno kretanje. Ne očekujući ništa dobro od kosovskih Albanaca, naglasio više puta, govorio je, ipak, o očuvanju mira i nužnosti nastavka dijaloga, bez obzira što njegova politika gubi od raznoraznih plačljivaca… Od čega da se uzdržimo, „uzdržanost“ je, ovaj put, pobednički i cinično akcentovao!

Samo dva dana pre toga srpski medijski prostor bio je zasut, nimalo uzdržanim, izjavama šefa diplomatije Ivice Dačića, o tome kako su predstavnici Kosova prevarom ušli na zasedanje UN, objašnjavao je razliku u propusnicama, nije se libio da ih vređa konstatacijom da su smešteni po ćoškovima, da sede na hoklicama i zaskaču Trampa, a predsednica vlade, poput zle maćehe koja grdi pastorka, rezolutno je odbrusila Bedžetu Pacoliju „ko vam je dozvolio da dođete ovde, da su mene pitali ja vam ne bi dala…!“ Imajući u vidu da Pacoli govori osam svetskih jezika, a ona jedva govori srpski, ipak su se razumeli, na štetu obe strane, ali i na opšte baždarenje uveseljavanja domaće javnosti ovim neoklevajućim i neobuzdanim igrokazima…

I onda je, na dan demonstracija u Prištini, protiv Tačija, i skoro mesec dana (3. avgusta) od ekskluzivnih najava u AV medijskoj imperiji kako se „Albanci sutra spremaju da uđu na Gazivode“, kako „… ujutro ulaze na Sever“, Tači, nenajavljeno, uz naoružanu pratnju do zuba, odlučio da popije kafu i rakijicu u kafanici kod sunarodnika srpske nacionalnosti i provoza se akumulacijom… Sutradan je na kafanicu, kao sudnicu i ludnicu, bačena eksplozivna materija, a ostalo je istorija u kojoj se nijedna od strana umrtvljenih pregovora Prištine i Beograda ne ustručava da okleveće drugu, uz napomenu da se probija i mišljenje, u obe sredine, kako sve ovo zajednički planiraju i dogovaraju Vučić i Tači, uz blagoslovenu nezainteresovanost i neobaveštenost međunarodnih snaga bezbednosti.

Od juče su sve oči uprte u Vladimira Vladimiroviča, koji se ne meša u politike balkanskih državica, samo je dao podršku Miloradu Dodiku pred skorašnje izbore, na poroznom tlu Bosne i Hercegovine i samo se očekuje nedvosmislena podrška Aleksandru Vučiću, pred šta, još se ne zna, nastavak pregovora i evropski put ili pred mogući zaokret te politike ka Rusiji, koja, prema Vučićevom iskazu, drži leđa srpskoj politici.

Imajući u vidu da je propao referendum u, inače, nedvosmisleno orijentisanoj evroatlantskoj Makedoniji, i vlasti i opozicije, u kojem su i mrtvi u neažuriranim spiskovima bitno uticali na nedostižnost procenata od preko 50 odsto, imajući u vidu da EU, svojim usporenim reakcijama animirala Zaeva da zbrza, sama sebe dovodi u pitanje i sve više gubi na poverenju pa se, proširenje, mir, demokratija, rešenje migrantske krize, doživljavaju kao nemoguće misije i stiče se utisak da je ceo region došao do mrtve tačke. U geometriji se to naziva mrtvilom statičke ispunjenosti a Bodrijar to opisuje kao napredovanje koje se okreće u suprotnom pravcu… pa lepe strategije, istorije, znanja, moći, nestaju „proždirući jedna drugu“, ostavljajući prostor praznom obliku i povratnosti… I evo nas u globalnom selu i povratnom bipolarnom svetu, u veličanju država nacija, u zatvaranju granica i njihovom okivanju žicom, u nuklearnom razoružavanju i lokalnom naoružavanju i militarizaciji, u nikada većoj razlici između bogatih i siromašnih u paničnom strahu da nam rat, kataklizme, epidemije ne naruše simuliranu ravnodušnost i za svoje i za tuđe brige…. Ceo region, nažalost, podseća na povratnu strategiju i trku između mrtvih tačaka… Gde su tu ljudi? To je retoričko pitanje koje ne iziskuje odgovor, na šta lideri Zapadnog Balkana, zapravo, računaju.