Govoreći o uslovnom, istorijskom, refleksu kod Srba za čije lečenje je potrebna uporna i dugotrajna terapija koja je najzad počela da se primenjuje i pohvalila glavnog terapeuta Vučića i njegovo kabinet. Time je posredno odgonetnula zašto je zveckanje oružjem u nas i dalje omiljena društvena igra.

Visoki napon, za prženje svih nepočudnih tumora i izraslina na snažnom telu vlasti, tenzije u pripremi, svetske zavere u provladinim medijima, osećaj ugroženosti artikulisan u slogan o Miloševiću, „gotov je“ svi su protiv njega, ruše ga, Brisel, Vašington, Moskva i njegovi, ima, valjda, i nekakav drugi cilj!? Možda, na primer, buđenje ili zastrašivanje bezobalne gomile koja za male pare a ponekad i džabe guta takva proročanstva? A, možda, da bi posle stalnih izazivanja haosa u najavi, Vučićeva odmerenost, uz svetačku poziciju ruku, u direktnom prenosu, magijski smirila strasti i odagnala sve sumnje u njega. Pretpostavljam da će se po istom scenariju odvijati i najavljeni press o kosovskim pregovaračkim iznenađenjima. Koliko sam, na brzinu pre slanja ovog teksta, uspela da razaznam iz vesti, pretpostavka je bila tačna. „Neću teške reči, Srbija je spremna na kompromis“, obećao je premijer, i odlučio da poništi odluke kosovske skupštine!!!

Srpske političke elite, nažalost, desetlećima su rešavale jednačine sa više nepoznatih i po pravilu omanjivale u rezultatu koji bi potom ispaštali svi. I Kosovo je jedna iz popularne zbirke zadataka koja se poslednji put neuspešno rešavala u Rambujeu. Posle stravične cene koju su svi građani Srbije platili i još plaćaju, bilo bi neumesno iste greške ponavljati po ko zna koji put. Jeste da su okolnosti drukčije ali promašaji i plaćanje ostaju isti pod lošijim uslovima sa „zatezajućom“ kamatom.
Pretpostavljam da Vučić ima subjektivan osećaj da mu je Kosovo tamni vilajet, jer šta god da uradi, jedno kajanje mu ne gine, no ako je stvarno realpolitičar, kako se predstavlja u javnosti, bilo bi logično da objasni šta se to znalo a šta nije u Briselskom sporazumu, šta je potpisano a šta nije i time skine koprenu sa kosovskog mita, ne osporavajući ni Kraljevića Marka ni Musu Kesedžiju, ni Miloša Obilića….

Savremeni svet nije savršen ali ipak nije sasvim neuređen, u njemu niko ne može biti toliko u pravu, da bi bilo koji svoj interes mogao da odbrani bez sveta, zapisao je davno Mirko Tepavac i predvideo da će Kosovo dobiti nezavisnost. Lekovito bi bilo da sa sa tom činjenicom suoči i pomiri zvanična politika. Srbi na Kosovu su prošli dvoveki put od povlašćene do razvlašćene manjine. Podizanje tenzija i napetosti oko državne imovine koja je ostajala kod svih otcepljenih naroda od Jugoslavije, pa tako i Srbiji, nevažno je u odnosu na zaštitu imovine i života sada ugrožene srpske manjine, ugrožene dobrim delom i zbog tvrdokorne i često nerazumne državne politike, koja povratno kao bumerang razara samu Srbiju.

Briga o sunarodnicima se može postići samo pregovorima. Što je Srbija privredno jača, njen uticaj biće relevantniji. Sumnjam da je pisanje pisama naročito delotvorno ali sasvim izvesno potrebno je koristiti sva pravna i diplomatska sredstva, ukazivati na dvostruke standarde, ali i biti iskren sa svojim građanima šta je u ovom, nepravednom ali, ipak, uređenom svetu moguće a šta nije. Koga je, na primer, iznenadio ruski predlog da prepušta Kosovo u zamenu za Krim? Naivne, neznalice ili je i to deo političke igre u zamenu za Republiku Srpsku?

Kao što su se, u jednom malom alpskom selu, gde zimi nema sunca, meštani dosetili i na jedan od obližnjih vrhova postavili ogromno ogledalo da bi prikupilo sunce i tako se u boljem raspoloženju ogrejali, tako je i Srbiji potrebno jedno veliko ogledalo da se dobro pogledamo, upitamo i pošteno odgovorimo na razna pitanja – kako su Rusi sprečili NATO bombardovanje, sačuvali Kosovo i prvi ga od međunarodnih snaga napustili, zašto su Albanci, najblaže rečeno, nepoverljivi prema Srbiji, zašto nas mnogi u svetu ne razumeju, da li su nacionalne frustracije posledica pogrešne unutrašnje ili nepravedne svetske politike ili i jedno i drugo. Šta treba da se promeni? Možda i Srbiju ogreje sunce. Samo da ne bude više onog što izlazi i zalazi u ratni prašnjavi budžak.