Ta odluka, da je konačna, zaslužila bi opštenarodnu podršku, ali zadrška da o svemu treba da se izjasni i predsedništvo naprednjaka, izaziva sumnju da mogućnost istovremenih izbora i dalje ostaje u opciji. Prema tome, definitivni odgovor je možda, dakle, neizvesno!

Zavisno od ishoda „unutrašnjeg dijaloga“ a na osnovu toga i platforme za usvajanje sveobuhvatnog i opšteobavezujućeg sporazuma sa Kosovom, zavisno od raspoloženja javnosti i budno praćenog rejtinga vladajuće partije i njenog vođe, rok je mart mesec iduće godine, Vučić će ceniti šta mu se više isplati svestan, da vreme ističe i da ga nema na pretek, da problemi bujaju kao korov, da mu se kruni naklonost i u svetu i u zemlji. Očigledno je da sve teže nalazi zajednički jezik ne samo sa nezadovoljnim i za sada ćutljivim frakcijama svoje partije, vidljivo je da se sve teže sporazumeva i sa koalicionim partnerima a da ne pominjemo balvana u oku prekodrinskog brata Milorada Dodika. Neko neobavešten bi mogao da pomisli da ovaj javno govori ono što tajno misli Vučić, da, u poslednje vreme, i sam predsednik države, isteran na ledinu, nije počeo da se ograđuje od Dodikovih izjava. Najnovija je ona o prekrajanju granica i spajanju Republike Srpske i Srbije. U svakom slučaju manevarski prostor postaje sve manji, odluke, o svemu što se guralo pod tepih, teže, pritisci i spoljni i unutrašnji, sve jači.

Ako se, u međuvremenu, marginalizovana opozicija, pribere i fokusira na beogradske izbore, ako bude međusobno koordinisala barem neke elementarne akcije i zahteve, kao što su zahtevi za fer izbore, stvoriće sama sebi šansu da izađe iz mraka i postigne uspeh. U ostvarivanju težnje osvajanja Beograda svi bi trebalo da ostave po strani ideološke razlike i u predizbornu kampanju krenu zajedno, stavljajući na listu svoje najbolje i nepotrošene ljude. Jer, kada se radi o komunalnim pitanjima, vodovodu, kanalizaciji, izgradnji vrtića, javnim nabavkama, dodacima za porodilje, prostornim planovima, transparentnosti, kućnom redu, borbi protiv korupcije…. među opozicionim partijama nema nikakve razlike. Ko će biti gradonačelnik o tom potom. Cilj je osvojiti što više odborničkih mesta. Pošto živimo u fragmentiranom, potpuno pocepanom, društvu, u kojem se jedva preživljava, taj, jedinstveni poduhvat, čak kada je reč samo o Beogradu, nažalost ukazuje, ostaje utopija. Nekada zbog stranačkih ambicija, ličnog precenjivanja, totalnog neznanja i voluntarizma a najčešće zbog odsustva volje za dogovor i kompromis pa makar to bilo i samouništavajuće. Parcijalno zbližavanje nekih grupacija poput Jankovićeve građanske opcije sa Jeremićevom patriotsko nacionalističkom ekipom preletača iz DSS, nije dovoljno i bojim se da će naneti više štete nego koristi i jednima i drugima i da će se birači, jednih i drugih, osećati izneverenim. Po čemu se u beogradskoj vizuri Jeremić razlikuje od Obradovića, Živković od Radulovića? Zašto bi Đilas prišao PSG i narodnjacima a ne svojoj izvornoj stranci? Zašto bi, Šapić išao na izbore u predizbornoj koaliciji sa Demokratskom strankom, ako veruje da su mu za uspeh na gradskom nivou dovoljni glasovi sa Novog Beograda? Da li može DS sama, sve su to pitanja na koja bi trebalo racionalno odgovoriti. U protivnom sve se svodi na hazardiranje i mogućnost nestanaka nekih partija, što u krajnjem ide u prilog aktuelnoj koaliciji na vlasti…

Ono što, ipak, razlikuje pripremu za predstojeće izbore od dosadašnjih, jesu razni samoorganizovani građanski pokreti, mislim prvenstveno na „Ne davimo Beograd“, „Novi optimisti“ ali i brojne nevladine organizacije i profesionalna udruženja koja se združeno i sve vidljivije bore protiv medijskog mraka. Bez partija se ne može ali uz pomoć NGO se mnogo više može. Nedavna rasprava o „Dobroj vladi i učešću građana u donošenju odluka“ podastrla je svu bedu i licemerje aktuelne politike. Dok su Brnabićevoj usta bila puna hvale i podrške ideji da što više građana participira u odlukama, potpuno je zanemela i ostala bez odgovora na pitanje šta je sa inicijativama „Ne davimo Beograd“, a smenu direktora zemunske škole lapidarno ocenila kao nužnost jer je kršio zakon! Kako je kršio zakon ne zna ni ona ni građani na osnovu filtriranih i nedostojnih saopštenja nadležnog ministarstva. Ako, dakle, Beograd ne daje dovoljno povoda za mobilizaciju i združenu akciju opozicije, da bi početak promene vlasti počeo u njemu, onda nema spasa, i verovatno ćemo svi zajedno biti osuđeni na još jedan ciklus mukotrpnog čekanja nove prilike kao Beketov Godo.