Uzurpatori pažnje

… kao sedativ ili uzbunjivač, kao uzurpator pažnje, kao zaplet s poznatim rešenjem, prvenstveno kao tehnika zloupotrebe moći vladajuće koalicije da bi još jednom obesmislila opoziciju i bilo kakvu raspravu sa njom, dominirala je početkom osme, vanredne, sednice Narodne Skupštine. Da je na dnevnom redu bila neka kontroverzna tema, koja duboko deli društvo na stavove za ili protiv, pa da se taktika vladajućih, podnošenjem 360 amandmana na njihov zakon koji žele da proture i prošvercaju mimo demokratskih procedura, donekle razume, ali ovde je reč o predlogu zakona koji ne iziskuje nove troškove a sprovođenje „povereno telima koja su i do sada obavljala te poslove (opštinske, gradske službe, ministarstvo i mreža ustanova za zaštitu spomenika kulture).“ Sredstva se od 2015 obezbeđuju iz budžeta Srbije, prošle godine utrošeno je nešto više od 36 miliona dinara za tekuće održavanje u zemlji i inostranstvu.

Pozitivan efekat, kaže se u obrazloženju zakona, može se „meriti i nematerijalnim vrednostima, kao što je briga države i dostojanstveno sećanje na poginule, kroz zaštitu ratnih memorijala.“

Kako su tu brigu i dostojanstvo razumeli skupštinski naprednjaci pokazali su amandmanima koji se svode na sprdnju zakonom, žrtvama, herojima, sećanjima i građanima, pokušavajući da im blokiraju zdrav razum „s posebnim osvrtom“ da ovaj zakon doprinosi „razvoju poljoprivrede i ljudskih resursa“, (jeste spomenici će se praviti od hleba ) „unapređenju javnog zdravlja i privredne klime“ ( pošto su do sada bili zarazni i prenosili viruse)“ sveukupnom razvoju Republike Srbije s posebnim osvrtom na borbu protiv korupcije“, (pošto nema tačnog spiska šta, gde i za koliko para je restaurirano, sanirano i slično. Ali da naprednjaci ne razmišljaju samo tako, ofrlje, oni i svojim delom potvrđuju odnos spram memorijalne građe. A dela govore više od reči. Kao nekadašnji radikali proslavili su se zahtevom da se izmesti „Kuća cveća“ iz glavnog grada i negiranjem značaja partizanske, antifašističke borbe. Potom je, pokisli Tomislav Nikolić, kao predsednik Srbije, za vreme posete Vladimira Vladimiroviča, koji je tada, te 2014 godine, takođe, pokiso, bukvalno i pežorativno, jer je saznao za brzo čišćenje i šminkanje spomenika oslobodiocima Beograda. Uz Narodnooslobodilačku vojsku borili su se i vojnici sovjetske Crvene armije, a general Ždanov, prežvrljan i ukinut u centralnoj beogradskoj ulici za vreme crveno – crne koalicije 1997 godine, posle Putinove posete, ipak, dobija aveniju sa maršalom Tolbuhinom, među novobeogradskim blokovima. Tito nema ni jednu ulicu u Beogradu ali zato ima grob i bukvalno i pežorativno!

Usred poslednje predizborne kampanje, kao napredni, merkantilni, naprednjaci izvesili su ogroman plakat svoje partije na memorijalni centar i stratište na Sajmištu. Nedavno su i zgradu pod zaštitom države, kao spomenik kulture, u Sremskim Karlovcima okitili sličnim transparentom….

Svojim narativom, naučio ih predsednik partije, jer se nove tehnike moći zasnivaju na permanentnom privlačenju pažnje i održavanju stanja uzbune, naprednjački poslanici, baš zbog njega, strateški upotrebljavaju sami sebe i eksperimentišu do sopstvenog sloma, dajući mu prostor za predah da bi smislio neku novu formu najave nekog novog sutra.

Pošto sve više gubi hipnotičku funkciju, a iskoristio je sve bonuse lažnih obećanja i mitomanije, „prvi put u istoriji“ , „ja sam odgovoran“, „vredno i pošteno radim“, „kriv sam i kad nisam kriv“ pokazuje neobuzdanu sklonost da priča o sebi (mitolepsija) kako bi ostao u centru pažnje i neutralisao usporeno rešavanje društvenog problema. Tako, već četvrti mesec, kupuje vreme i odlaže da izađe sa sopstvenim planom, posle agende o „unutrašnjem dijalogu“ koju je slavodobitno nametnuo javnosti. Za sada je smislio divnu & slatku reč narod, da isti, kao u novoj igrici, razmišlja, pretpostavlja i nagađa da li je ta reč u funkciji referenduma o Kosovu ili nije?

U međuvremenu kriza postaje sve izraženija, odnosi sa komšijama sve lošiji, evroskeptici, nacionalisti i rusofili sve glasniji, obmanjivanja o napretku ka EU, otvaranjem tek dva poglavlja jer u osam nema nikakvog napretka, sve bleđa, što izaziva sumnju, da ova vlast ili glumi da ne zna šta će ili priprema teren za neku novu „istorijsku“ sekvencu „storitelinga“ (pričanja priče) čiji srećan kraj ne isključuje diktaturu.