… „nenaoružanih ljudi koji su sedeli, pili kafu i dogovarali se o kompromisnom rešenju za Kosovo“ a pogotovo način na koji je pretučen, odvučen, „deportovan“ i ponižen zvanični pregovarač Srbije Marko Đurić. Zašto Evropa mlako reaguje pozivajući obe strane i Beograd i Prištinu na uzdržanost, kao da “ smo mi nešto uradili“ zavapio je predsednik države i naglasio da je Srbija poštovala sve procedure predviđene Briselskim sporazumom.

U napeto serviranom razotkrivanju istine Vučić je naglasio da je direktor Kancelarije za KIM poslao tri obaveštenja vlastima u Prištini o svojoj poseti Kosovskoj Mitrovici, ali je prećutao zvaničan odgovor tih istih vlasti da Đuriću nije odobren ulazak? Baš me briga što ga oni neće i što im se ne sviđa šta on govori, parafraza je Vučićeve poruke, koja ne može da bude objašnjenje ni slučajnog prolaznika a pogotovo predsednika! Sve se to dešavalo u vreme susreta Mogerini, Vučić, Tači i „diplomatskog“ istupa iz prikrajka, potpredsednika Vlade Dačića, o povlačenju potpisa sa Briselskog sporazuma, uz neobično oštro dosoljavanje i zaoštravanje retorike u Vučićevom govoru povodom godišnjice NATO bombardovanja. Ti neki truli sa zapada krivi su za sve pa čak i za odvajanje Crne Gore od Srbije?!!! Potom, postbriselski, Tačijev naprasni nalog da se otpočne sa pisanjem statuta Zajednice srpskih opština, pa ako se imaju u vidu i peripetije oko rada Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu i uloge Haradinaja u tome, te političke podele među kosovskim Albancima, sve je ukazivalo da se iza brda nešto valja, a pokazalo se da su vlasti i u Beogradu i u Prištini, Briselu, Vašingtonu, Moskvi… svi znali sve, jer se tamo muva sijaset obaveštajnih službi… Zato ima i onih koji rezignirano odmahuju glavom uvereni da su se Vučić i Tači o svemu dogovorili da bi dokazali da volja i zlovolja u dve sredine isključivo zavise od njih. Jer, logično je pitanje zašto se Đurić i pored zabrane ulaska, ipak uputio preko administrativne granice, ali i pitanje zašto ga kosovska policija nije zaustavila na prelazu, već je to iskoristila kao priliku da Rosu uz pomoć Euleksa demonstrira suverenitet, silu i moć usred Kosovske Mitrovice? Utuk na utuk?

Ako se ima u vidu da se sve dešava u jeku pojačanog uticaja Rusije u Srbiji, a da se istovremeno još 16 zemalja Evrope priključuje SAD i Velikoj Britaniji u proterivanju ruskih diplomata, slika svih ovih dešavanja je još turobnija i sumornija! Prema ličnom svedočenju Vučić je zvao Putina, a nekima sa Zapada nije hteo da se odazove, jer ovaj brutalni napad ne bi Priština uradila bez njihove pomoći. On je, dakle, odlučio da kao sačeka de se kao ohladi glava, po principu jutro je pametnije od večeri! Ujutro, dakle, za dana, progovorili su Marko Đurić i predstavnici Srpske liste i saopštili, sasvim razumljivo, da izlaze iz kosovske vlade ali i da sami preuzimaju sudbinu u svoje ruke jer će početi sa formiranjem Zajednice srpskih opština?!! Na pitanje da li znaju kakve će to posledice imati na dalji tok pregovora, izuzev ponavljanja floskula da su za mirno i demokratsko rešenje nisu imali odgovor i sva je prilika da će ga naknadno saopštiti Vučić.

Alternativa pregovorima, kada se ponovo reaktiviraju jednostrane odluke, može da bude samo rat! I zato svako normalan mora da se zapita zar je moguće da posle svih stravičnih iskustava sa pogibijama i rušenjima u ratovima, takva nedoumica ponovo visi nad našim glavama? Iskustvo i pamćenje podsećaju da su poluistine, pakovane u velike laži, nanele mnogo štete Srbiji. Od Kumanovskog sporazuma predstavljanog kao pobedničkog, pa se evo traži i spomenik Miloševiću, preko odbijenog Ahtisarijevog plana kao izdajničkog, Rezolucije 12 44 napadane pa posle proglašene slamkom spasa, pa do Briselskog sporazuma kao pregovaračkog i jedinog kakvog-takvog svetla u tunelu mogućih rešenja. Da li je Vučićev novogovor i kako je rekao jasnogovor, o „bandi terorista“ na Kosovu koje podržava Euleks, njegova promena kursa od Zapada ka Istoku ili samo iznuđena faza za unutrašnju upotrebu, da bi smirio jastrebove u sopstvenim redovima, ne znam, ali evidentno je da je takva vrsta „potpaljivanja“ diplomatskog diskursa riskantna i opasna. Ne samo zbog iskre koja može da izazove požar, između Srba i Albanaca, već zbog „slonova“ (velikih sila) na koje zvanične politike, jednih i drugih, računaju da će ih zaštititi, kao da nemaju iskustvo, da posle slonovskih intervencija ostaje spržena zemlja. Pregovore, dakle, treba nastaviti, ma koliko dugo i traljavo trajali jer bolje i „sto godina pregovaranja nego jedan dan ratovanja“. To je rekao Vučić, ostaje da to i uradi.