Istina je da nisu svi partizani bili komunisti ali svi komunisti su bili i partizani. Ulica Proleterskih brigada, a i one su učestvovale u antifašističkom oslobađanju glavnog grada Srbije, preimenovana je u Krunsku, od „maršala Tita junačkoga sina“, koji je stvorio respektabilnu narodnooslobodilačku vojsku, ostala je samo kuća cveća, kao turistički toponim. Pošto su namirene razne kneginje, Zorka, Olga, LJubica, Persida…. pre dve godine, što jes, jes, svoje polubulevarčiće su dobili oslobodioci Beograda Peko Dapčević i Koča Popović ali je zato, narodni heroj, Ivan Milutinović, koji je poginuo 23. oktobra 1944. u Višnjici izgubio slično odličje i potisnut u zaborav.

Da se razumemo. nemam ništa protiv spomenika, trgova, ulica istoriji i istorijskim ličnostima Srbije, ali zašto se uvek nešto mora izbrisati da bi se nešto drugo preko toga moglo napisati ili rušiti jedna da bi se digla druga bronza? Taj trend nije samo srpski specijalitet, kroz to su prošle sve zemlje nekadašnjeg istočnog bloka, pa i sama Rusija. Presvlačenje komunističkih partija u socijaldemokratska odela, često sa prenaglašenim nacionalističkim sadržajima i traganja za novim identitetima u fragmentiranom globalnom selu postalo je hit, pa tako i hit u državici Srbiji, koja, kako kaže njen premijer, doživljava istorijske maksimume i slavu. Da nema groblja Oslobodilaca Beograda i skulpture usamljenog partizana na večitoj straži, klinci ne bi znali ko su bili partizani a pogotovo da su prvenstveno oni uz pomoć boraca sovjetske Crvene armije, dogovorili se Tito i Staljin, oslobađali Beograd od Nemaca i da su u toj borbi poginula 2.944 borca Narodnoslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije i 961 crvenoarmejac.

Imajući u vidu da su Putin i Medvedev doprineli da se u prestolnom gradu obnovi to zapostavljeno sećanje na antifašistički otpor, ponovo su vraćene table i ulice maršalu Tolbuhinu i generalu Ždanovu, a pomenuto groblje redovnije se održava i čisti. I to je dobro, dok se skida prašina sa zanemarenih zajedničkih događaja u prošlosti ali problem je kada se u „fil ruž“ istorijskog sećanja o rusko-srpskom prijateljstvu trpa sve i svašta a često i neistina zarad raznih, proračunatih, dnevnopolitičkih benefita ili nemoći. I gaće i ćebad za humanitarnu pomoć i vojne vežbe i naoružanje i nuklearni arsenal i špijuni i ruski novac i pravoslavlje i sve jači uticaj Moskve na politiku u Beogradu, pa čak i uslovljavanje. To je evidentno!

Ako Crna Gora, a svi su izgledi da će se to dogoditi, postane članica NATO, istočni pritisak na Srbiju biće sve jači pogotovo jer je mnogim grupacijama u zemlji postao neodoljiv! Uz oslabljeno evrofilstvo zbog problema u EU, taj pritisak će se pojačati na kub. Politika balansa između Istoka i Zapada, o čemu sam i prošli put pisala, sve više se troši i uprkos verbalnom zalaganju premijera za strateški evropski put, čini se da polako preteže na jednu stranu. Može on milion puta da ponovi da se dve trećine trgovinske razmene Srbije odnosi na Evropu, da isti procenat investicija dolazi sa Starog kontinenta, da su najveća bespovratna sredstva skoro tri milijarde evra poklonjene Srbiji iz te iste EU, a da se zabašuruje da je zvanična politika Srbije najveći ustupak napravila Rusiji prodajući joj, onako bratski i u bescenje, vrapca u ruci radi goluba na grani, NIS, prihvatajući manjinski paket u toj raboti i sestrinske firme, to jest posrednike preko kojih se radi. Može da se telali o bescarinskom izvozu „Fijata“ u Rusku Federaciju, bez uvoza „Lade“ nema ništa od toga, a ni odobreni kredit za železnice ne može da se realizuje bez njihovih vagona. Rusija vodi računa samo o svojim interesima a njeni interesi ne poklapaju se uvek sa interesima Srbije. Ima li garancija da će Vučić odoleti pritiscima i da neće promeniti evropski strateški pravac? Pa to je ono što najviše zabrinjava. A nelagodi, kada se razmišlja o tome, doprinosi i sam premijer nepotpunom pričom o pojačanim aktivnostima inostranih obaveštajnih službi sa Istoka i Zapada. „Videćete šta će da se zbiva narednih meseci“, istakao je, preksinoć, i dramatično najavio da će se „u narednih nekoliko meseci desiti 5.000 afera i napada na njega i njemu bliske ljude i da građani treba da znaju da je to stoga što je pokušao da zaštiti nezavisnost i suverenitet Srbije“! Kako razumeti ovu višeslojnu i zastrašujuću poruku izuzev onako kako je i sam premijer nazvao – zaštita u pokušaju, može da uspe a možda i ne!