Zatrpavanje Kosovom

Prema njegovom iskazu, u razgovoru sa predstavnicima nekih nevladinih organizacija, mnogo važnih stvari treba da se reši i „pet šest meseci, godina do godinu i po, odlučujuće su za sudbinu Srbije“! I Srbija je, dakle, na počeku! Ovako rastegljiva odrednica, nije ni tren u dugotrajnoj istoriji lepe nam zemljice, ali postala je večnost u ponavljanju istih modela ponašanja i istih grešaka.

Kome je u periodu ovako predviđenog čekanja kompromisnog rešenja, kojim “ neće biti ni jedna strana zadovoljna“ upućena poruka o navodnoj zabrinutosti NATO da „Srbija može da vrati Kosovo za dva dana“ , osim članicama da grupišu i odobre slanje većeg kontigenta vojske i naoružanja u Bondstil i upozorenja Srbiji da se pripremi za rat! U naučno fantastičnu tvrdnju, vojnopolitičkog komentatora Lazanskog, da vojska Srbije samo za 60 minuta može da zauzme Sever, ne bi trebalo sumnjati, pogotovo ako se izostave posledice takvog poduhvata. A slične smo jedva preživeli tokom minulih decenija ratovanja. Koga njegova izjava kuraži? Vojsku, državu ili one u njoj koji bi da deo Kosova pretvore u Donjeck i Basen – Donbas!

Ili, uzmimo manje dramatičan, ali vrlo indikativan primer srpske „diplomatske veštine“ – poludirigovani žreb – kojim se hvali Rukometni savez Srbije da se “ više nikada neće dogoditi da neka selekcija ili tim iz Srbije igraju sa ekipama sa Kosova? Ne znam da li će tu ingenioznu ideju slediti i ostali sportski savezi, odbojka, nogomet, košarka, vaterpolo i kakva će biti sudbina Evropskih univerzitetskih igara u Beogradu, jer i Priština ima univerzitet? Po strani ostavljam što javnost nije saznala odgovor šta je sa 140 miliona dinara koji su, za te svrhe, prebačeni na račun neke fantomske firme, što sluti na bežaniju. Jer, logikom poludirigovanog žreba, tih igara u Srbiji neće ni biti! Što se rukometaša tiče, oni će, ako ikada dođu u finale sa selekcijom Kosova, moći da predaju utakmicu bez plaćanja penala, kao što će sada morati da urade. Ovakav oštrouman stav rukometnog saveza usledio je nakon pronicljive odluke hibernirane Vlade Srbije da otkaže kvalifikacioni turnir juniorki Srbije i Kosova, jer joj je bilo lakše da se obračuna sa sportistkinjama nego sa navijačima, koji su, javna je tajna, pod kontrolom SNS . U međuvremenu neki od njih, mislim navijači, pod rukovodstvom Miše Vacića, prijatelja a ne znamo da li je još uvek i namesnik u Kancelariji za KiM, kod Marka Đurića, po Vojvodini oštre retoriku o vraćanju Kosova i ukidanju vojvođanske autonomije!!!

Niz gluposti se dnevno uvećava. Sada se najavljuje kao problem i učešće Srbije na samitu EU – Zapadni Balkan, zbog navodnog učešća Kosova kao države. Jednostavno pitanje kao odgovor: A šta je Tači, predsednik AP, Autonomne pokrajine!? Ako se nastavi tom logikom ni Vučić neće smeti sa njim da pregovara!

Srbija, kao talac pogrešnih politika, a njeni građani najsiromašniji u regionu, dnevno finansiraju sa preko 600 hiljada evra Kosovo, bez ikakvog uvida gde i kako se troše te pare. Taj model netransparentnog trošenja, postaje dominantan, ne samo kada je reč o Kosovu već u svakodnevnim odlukama Vlade koja hitro izlazi iz hibernacije, kada treba nekom stranom klijentu da udeli beneficije, a nekom domaćem uspešnom, da oduzme prava. Slučaj niškog aerodroma tipičan je i seže u 1935 kada je, odatle, poleteo prvi srpski prevoznik na liniji Beograd-Niš-Skoplje-Bitolj-Solun i onda je prestao da radi zbog Drugog svetskog rata. Uz raznorazna obnavljanja i presecanja vrpce u bivšoj Jugoslaviji ponovo je radio i ponovo je prestao da radi za vreme NATO bombardovanja. Zahvaljujući donaciji Norvežana gradu Nišu 2003, za vreme vladavine demokrata, ponovo je otvoren za vazdušni saobraćaj sa Grčkom, Švajcarskom, Turskom, Crnom Gorom a dolaskom niskoprofitnih avioprevoznika, u šta se pretvorila i Er Srbija, širi broj destinacija Malme, Bazel, Bergamo, Bratislava Diseldorf… Zatrpavanje Kosovom, zatrpaće se i Konstantin Veliki, zatrpala se već i Narodna Skupština amandmanima koalicije na vlasti kako opozicija ne bi došla do reči, zatrpaće se ko zna kakve odluke među kojima i ona o dostupnosti informacija od javnog značaja, a koje dugotrajno utiču na kvalitet i opstanak života ne samo na Kosovu već u Srbiji. Umesto kompromisa na nivou Srbije, što bi olakšalo i kompromis sa Prištinom, podele iz dana u dan postaju sve evidentnije a rešenje sve udaljenije i svedenije na dve opcije rat ili mir. Ako Vučić stvarno želi mir, za početak, lišiće se usluga onih koji u pregovaračkom timu Srbije prizivaju rat.